Новости:

Најновији број часописа „Саборност“ XVIII (2024)

33. том Сабраних дела о. Г. Флоровског

Трећа књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)

Изашло из штампе треће, допуњено издање књиге „Сећање на будућност“

Изашла је из штампе књига А. Ђаковца „Тројичност Божије једноставности“.

„Увод у хришћанску етику“ Александра Ђаковца

Беседа митрополита силивријског г. Максима

Три деценије архијерејске службе митр. Игнатија

Циклус богословских предавања „Службе у Цркви“

Часопис „Саборност“ у категорији истакнутих националних часописа: М52

Презентација је израђена
са благословом ЊВП архипископа пожаревачког и митрополита браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Координатор Просветног одбора Пожаревачко-браничевске епархије, ђакон Златко Матић

Рецензија на „Православни катихизис, уџбеник за 4. разред основне школе“ аутора епископа Игнатија Мидића

Наставним планом и програмом Катихизиса, у IV разреду основне школе предвиђена је обрада и продубљивање основних појмова православне ктисиологије, са посебним освртом на циљ стварања света и човека, на човеков пад — првородни грех и његове онтолошке последице, чиме се ова тематика улива у, њој сродну, христолошку, а самим тим еклисиолошку и сотириолошку. Са приближно 20 часова обраде, потребно је, дакле, сумирати чињенице неколико средишњих богословских тема и пренети их ученицима, озбиљно узимајући у обзир њихов узраст, тзв. позно детињство.

Општа подела уџбеника, већ, показује да је Аутор веома компетентно, како богословски, тако и педагошки, сагледао моћи и потребе будућих читалаца. Свих шеснаест наслова (лекција), прожети су основним идејама програма, као што су: онтологија заједнице (стварање је акт Свете Тројице*, постојање творевине зависи од заједнице Бога и човека, остварене у Господу Исусу Христу, спасење је учествовање у заједници Цркве, Царства Божијег), евхаристијско — есхатолошко виђење света (циљ стварања је Црква, икона Царства Божијег, која се пројављује на евхаристијском сабрању) и свему томе супротан индивидуализам као предокус (вечне) смрти (теме Први човек и његов грех, Последице Адамовог греха). Свака лекција пропраћена је темама за размишљање и дијалог, као и изводом основних теза обрађене наставне јединице. Веће тематске целине заокружују се закључцима који су, опет, конципирани као одличан увод за разговоре, којима би се утврдило и систематизовало обрађено градиво. Последње странице уџбеника резервисане су за малу библијску читанку, у којој налазимо цитате описа стварања света и првородног греха из Старог Завета (1Мој 1–3), зачећа и рођења Спаситеља (Лк 1 и Мт 1), као и непревазиђену анализу јединства и мноштва у Цркви као Телу Христовом, коју нам у Новом Завету даје свети апостол Павле (1Кор 12).

Животно доба ученика којима је намењен овај уџбеник јасно је окарактерисано наглашеним прихватањем одговорности детета и спремношћу на дубља и самосталнија истраживања. Веома подесно изабрана почетна тема, ктисиологија (учење о стварању све твари и њеног возглавитеља, човека), повезана са православном персонологијом, требало би да веома подстицајно утиче на даљи, природни и афирмативни развој одговорности детета. Хришћанска антропологија, наиме, верно пратећи опис стварања, човекову власт над природом увек повезује са његовом слободом, а то управо значи одговорношћу за уношење твари у јединство са Нетварним, Богом Оцем, и ту „моћ и власт“ човека назива свештенством. Човек је, дакле, први зато што је служитељ, литург. У последњем делу уџбеника сагледавамо, чини нам се, пуну богословску потврду ових ставова са његовог почетка, јер управо ту ученик може да схвати да је први Литург Велики Архијереј, а да је његова икона епископ, око кога се сабирајући и сами литургишемо, свештенодејствујемо и тако пројављујемо слободу као одговорност за другог.

Развијање евхаристијске одговорности деце, на коју се, дакле, природно надовезује њихов интензивнији самостални истраживачки рад и читалачко интересовање, Аутор педагошки истанчано користи да, приступајући Светом Писму као литургијском штиву, упути ученике на консултовање библијских текстова, овај пут активније него у претходним уџбеницима. Због оваквог приступа Библији, јасно је и вредно је напоменути да се Аутор, који за собом већ има четири уџбеника православне веронауке, ни сада, као ни раније, не упушта ни у какву натегнуту и нама православнима споља наметнуту јалову апологетску расправу о односу Библије, Цркве и науке, већ, доследно свом богословском профилу, и у овој теми тражи и предочава њене сотириолошке — онтолошке последице.

Будно пазећи на увек присутну опасност концептуализације истине, епископ Игнатије и овај пут увођење у знање (истину) идентификује са увођењем у Цркву. Овде се, свакако, есхатолошки идентитет Цркве и/или истине поклапају. Црква, као литургијска заједница, јесте нови и једини истинити начин постојања твари, док је постојање „по природи“ лажно, управо зато што је нужно, а тиме и смртно. Дакле, „у Литургији човек постаје бесмртна личност, зато што је у заједници са Богом који му даје бесмртност“ (стр 20). Представљајући деци акт стварања, али и спасења као слободне догађаје, а пад и његове последице кроз призму остајања (а не постајања) твари смртном, Аутор, предањски верно, избегава замке легалистичког приступа спасењу као одмазди и откупу грешника и узводи тему на раван слободног и ничим заслуженог благодарења (Евхаристије) и учествовања у делу даривања Бога твари у саборној Личности васкрслог и долазећег Христа Цара.

Начин изражавања, лакоћа језика и богословски јак, прецизан и, истовремено, разумљив стил којим Аутор ове узвишене истине Цркве представља ученицима, јесу, заправо, најбоља препорука да ова књига буде прихваћена за званични уџбеник катихизиса за IV разред основне школе **. Узимајући у обзир све елементе које смо навели у овом критичком приказу, а које дајемо у својству директног учесника у спровођењу наставног плана и програма (и као вероучитељ и као координатор верске наставе), предложени уџбеник Преосвећеног епископа пожаревачко-браничевског, г. др Игнатија (Мидића) позитивно оцењујемо и топло препоручујемо, изражавајући жаљење што Православни катихизис за IV разред излази са извесним закашњењем, изазваним, ипак, објективним околностима.

* „Бог Отац, Син и Свети Дух створили су ни из чега небо и земљу…“; „Све је Бог Отац створио кроз Сина и Светог Духа“, „На крају, Бог Отац је предложио Сину и Духу да створе човека …“ итд.

** Ево врло јасне потврде ових наших ставова: „Литургија показује шта ће се на крају догодити са светом и са људима и како ће свет изгледати на крају историје. На крају историје, доћи ће Исус Христос у слави, окружен апостолима, Богородицом, пророцима и свима светима, тј. свима људима. Тада ће оживети и они који су умрли. Догодиће се Царство Божије, славље и радост кроз заједништво свих са Господом Христом, коме неће бити краја, тј. у коме неће бити смрти“ (стр 20).