25.12.2011. | Веронаука » Семинари
Деценија од повратка веронауке у српске школе представљала је довољан повод, али и временску дистанцу, да се објективнo дискутује о реалности, могућностима и начину њеног остваривања унутар школског система. Наравно, основно питање које би требало поставити у овом процесу јесте: да ли је верска настава погодила свој циљ?
Но, ово питање нас уводи у нове недоумице: како уклопити циљ веронауке у општи циљ образовног система? Имамо ли, уопште, представу који је то циљ савременог образовања и васпитања, и како тај циљ, на што бољи начин и остварити?
Ради одговора на ова, али и многа друга питања, која се на њих надовезују и постављају, у првом реду вероучитељима, Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске организовао је за све катихете подручне епархије, дводневни семинар у Смедереву. Семинар је одржан 24. и 25. децембра текуће године у Регионалном центру за професионални развој запослених у образовању, а у њему су као аутори и предавачи, учешће узели предавачи са Православног богословског факултета, затим Богословије Светог Јована Златоустог, али и неких средњих школа са територије Србије. Сви семинари акредитовани су од стране Министарства просвете и науке и налазе се у редовном годишњем Каталогу програма сталног стручног усавршавања за школску 2011/2012. годину.
Уводно предавање одржао је Владан Костадиновић, професор патролошке групе предмета у Богословији у Крагујевцу, наглашавајући да је бити хрићанин од самог доласка Месије било изазов. Хришћанство је као вера настало и ширило се у конкретном времену и простору у потпуности користећи форме мисли и изражавања тадашњег света. Почев од Светог апостола Павла, хришћанство је успевало да се надовеже и искаже не потирући постојање античког света. Управо способност преображавања темеља античке мисли била је једна од главних карактеристика великих отаца и учитеља Цркве. Дајући један историјско-патролошки преглед теме, он закључује да је један од категоричких императива савременог хришћанства способност адаптације и артикулације јеванђелских истина кроз савремене форме. Ово може имати благотоворни утицај у свету нетолеранције и растућих деоба по свим основама. Христос није и не сме постати рудимент прохујалих епоха, морални гуру. На нама је да наведено спречимо користећи управо форме које су нам дате, а за то можемо искористити искуство синергије јелинске образовне баштине и откровењске вере.
Други предавач, протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор Крагујевачке Богословије и професор Православног богословског факултета, покушавајући да одговори на постављено питање идентитета веронауке и важности катихизације, надовезује се на дилему: да ли је циљ образовања и васпитања стварање друштва знања или друштва врлина? Поготово је одговор на ово питање актуелан у тзв. транзиционим временима и друштвима у којима старо већ губи значење, а ново се још није искристалисало. Несигурност која карактерише овај период може бити превазиђена управо развијањем хришћанских вредности, јер савремени свет много више личи на доникејски период, него што личи на постконстантиновски период и на традиционална хришћанска друштва. Доносимо извод из његовог предавања. Изразивши своје задовољство што учествује на оваквим сусретима вероучитеља, предавање је започео запажњем:
Желео бих, на самом почетку, да скренем пажњу на важност вашег посла. Катихизација је нешто што кроз целу историју прати Цркву и незамисливо је да неко може да уђе у Цркву без икаквог знања или без икакве катихизације.
Треба имати у виду да су деца која долазе на веронауку већ формирала или су у процесу формирања одређених вредности, представа, пре свега процесом кућног васпитања и социјализације. Рад вероучитеља треба да има у виду два елемента. Једно је психологија (детета), а друго друштвени контекст у ком се одвија катихизација, у коме сви ми живимо. Црква је током двадесет векова прошла кроз различите периоде.
Деценије у којима живимо представљају смену епоха. Зато и кажемо да је наше друштво транзицијско. Нешто смо напустили или напуштамо и идемо ка нечем другом. У том процесу нам нису потпуно јасне вредности. Односно, старо већ губи значење, а ново се још није искристалисало. Конкретно, нама значајно — хришћански поглед на свет се више не подразумева и појмови којима баратамо, вредности које покушавамо као вероучитељи да пренесемо деци — све је упитно и деца неће примити ништа здраво за готово.
Основна карактеристика транзиционог периода која утиче на ваш рад у школи је, најпре, несигурност. Једна од реакција на несигурност, посебно везана за хришћане, јесте да сматрамо да је у прошлости све било идеално или макар било боље него што је данас. Тада хришћани постају апологете прошлих времена, традиционалних, хомогених друштава и стају на страну противника модерног друштва. Негативан утицај таквог става је да нас деца неће слушати, ако немамо да им кажемо оно што се односи на њихов конкретни живот и на њихове проблеме. Она могу да буду знатижељна одређени период, али то ништа или никако не утиче на њихов живот. Пазите, хришћанство се ослања на историју, ништа то није спорно. Али, као што ви врло добро знате, смисао није враћање, него се смисао нашег постојања налази у будућности. Ту динамику треба да унесете и у ваше односе са децом.
Врло често се дешава да је образовни процес усмерен ка друштву знања, а не ка друштву вредности. Транзиционо друштво има недоумице у погледу вредности. Није потпуно јасно данас шта је добро, шта је лоше. Али ствари ће доћи на своје. Само да се то не деси мимо нас. Јер у једном тренутку, кад се друштво стабилизује, може да се покаже да ми нисмо испунили задатак и да су се неке нове вредности стабилизовале мимо хришћанства. И у том смислу треба да се потрудимо да урадимо нешто што је нераскидиви део катихизације — да васпитавамо децу за вредности.
Без обзира какви су циљеви образовног система, да ли они циљају на вредности или на знање, постоји нешто што се назива скривени курикулум. Другим речима, кад уђете у разред, ви и сваки професор, утичете на децу хтели то или не. Ми треба на децу да утичемо аутентичношћу наше вере. Позивам сваког од вас да размисли о томе, је ли његово искуство вере које презентује аутентично, може ли оно да буде боље. Хришћанство више није једина опција која осмишљава људски живот, већ само једна од животних опција. Ако се та опција не излаже аутентично, какве су онда шансе да дете прихвати баш ту опцију?
Други део семинара, иако структурално различит, садржао је покушај практичног одговора на питање: како остварити циљ веронауке и притом користити савремене форме у сведочењу Истине? Аутори и реализатори, Снежана Павловић, Антонио Арас и Иван Јовић откривали су управо оно што је лаконски провучено кроз наслове њихових семинара, тј. како побољшати квалитет извођења верске наставе уз помоћ креативних наставних метода, односно како развити сам предмет кроз корелацију са другим предметима у школи, или свеобухватно речено, како сачувати старо вино у новим судовима. Оно што је током првог дела семинара одговорено и откривено у форми теорије, они су применили у пракси откривајући делатне тајне, све у циљу да се преко разних примера, радионица и идеја развије креативна способност вероучитеља и ученика, а на тај начин и побољша квалитет извођења часова верске наставе.
На крају семинара, утисак слушалаца и учесника је да су добијене нове смернице и откривене нове димензије у давању одговора на слојевита питања постављена на почетку. Дефинитивних и зацементираних одговора нема, али пред нама се, благодарећи између осталог и ономе што се у ова два дана чуло и научило, отвара нови пут остваривања циља нашег рада у школи, а који је упућивање деце на другог човека као на личност, и кроз другог човека на заједницу са Богом у Христу, кроз коју се може остварити бесмртност за човека и створену природу.
општински координатор верске наставе ђакон Игор Димитријевић