26.12.2009. | Веронаука » Семинари
У организацији Комисије за верску наставу у основним и средњим школама при Министарству вера Владе Републике Србије, 25-26. децембра у Пожаревцу, ОШ „Краљ Александар I“, одржан је дводневни семинар, први у низу, на тему „Јачање професионалних капацитета и компетенција наставника верске наставе“.
На почетку рада семинара учеснике је поздравио домаћин и аутор наставног плана и програма и уџбеника Православног катихизиса, епископ пожаревачко-браничевски проф. др Игнатије (Мидић):
Поштовани представниче Министарства просвете, уважени организатори, драги оци и вероучитељи,
Савремена цивилизација прилази човеку, пре свега, из перспективе природе, и тако је човек назначен да у свом крајњем изразу буде машина, ствар. На томе се заснива, нажалост, и наша просвета, односно просвета читаве Европе и цивилизације. Подстичу се природне силе које развијају човека, са циљем да на крају буде користан или употребљен за неке сврхе које су изнад човека, односно изнад њега самог. А уколико то није могуће…, и сами смо очевидци шта бива са људима који нису способни да се употребе, који немају природне дарове или силе.
Ви као вероучитељи, односно сви ми као Црква, позвани смо да на други начин пруступимо човеку — не као природи, већ као личности. Треба да од људи створимо личности. А то се не може постићи подстицајем и развојем његових природних сила. Створити личност значи волети другог, ступити у заједницу са њим, заједницу слободе и љубави. Тада откривамо да човек без обзира, чак и упркос неким својим природним силама, постаје једно непоновљиво биће. И тада, оно што посебно интересује нас као богослове и као црквене људе, у том односу откривамо Бога, откривамо присуство Божије које се не може видети у природи. Откривамо чудесну творевину пред нама, један чудесан лик. Али у исто време тим односом — заједницом љубави и слободе коју остварујемо са другим — остварујемо и себе, тј. и себе градимо као личност. И ми, дакле, у том контексту постајемо непоновљива бића. То није само психолошки моменат, осећања која гајимо ка другом. То је онтолошка стварност. То се види најбоље из искуства да таква личност коју створите тим приступом љубави, односно када је волите без икаквог разлога, постаје носилац постојања читавог света. Тада добија онтолошку вредност — чинимо једно биће постојећим. И ако се та личност изгуби, јер је и то предмет којим треба да се бавимо — смрт, тада најбоље спознајемо шта значи личност. У тој ситуацији личност се појављује као незаменљива и непоновљива. Ако је гледате кроз природу, смрт и није велика трагедија. Штавише многе цивилизације су доносиле један однос да све оно што по природи има неке мане треба да се одрстани. Такав однос и даље имамо у данашњој цивилизацији без обзира што смо укинули гасне коморе и концентрационе логоре.
Међутим, као што рекох, Црква другачије приступа људском бићу. Када човека погледате као личност тада је трагедија када умире. Управо зато смо крајњи циљ програма Православног катихизиса конципирали тако да човек буде биће заједнице, и то не било које заједнице, већ литургијске заједнице. Јер без обзира што овај однос можемо имати са другим човеком када га волимо, и тада имамо предоукус личности, нама је потребна личност која је вечна, јер потребујемо вечну заједницу, да нас неко вечно љуби и воли без престанка. То нам обезбеђује Господ својим оваплоћењем. Зато је циљ наше веронауке да се створи заједница слободних људи утемељена на љубави која у основи има једнога Господа оваплоћеног и пројављеног кроз литургијске службе Духом Светим.
То је укратко оно што бих хтео вашој љубави да нагласим: да вас подсетим колико је велика ваша дужност као вероучитеља. Нажалост, нас друштво не гледа добрим оком, јер ми ништа не производимо. Чак ни црквени људи у већини случајева нас не гледају добрим оком зато што су многи црквени људи прихватили ову концепцију да је неко добар, да је неко човек, зато што производи нешто, што даје резултате. Али, човек није машина. Човек треба да буде личност, и он то жели. Сви ви, свако од деце, и свако од нас жели да буде непоновљиво биће — личност. На крају свих наших покушаја: да будемо врхунски спортисти, да чинимо нека чудеса са нашом природом што други не могу, све то на крају има тај последњи циљ, последњу чежњу код човека која се никада не може угасити — жели тиме да буде непоновљиво биће. Али треба га упозорити, треба му открити да он тиме не може то постићи. Он само може бити непоновљива личност у једној заједници љубави која се ствара и остварује упркос овим чињеницама. То искуство увек треба да користите у вашим предавањима, искуство љубави, односа са другим човеком, јер то је нешто што се тиче свакога, независно од образовања или других природних дарова.
Са жељом да будете заиста носиоци онога што Православна Црква чува као предање, а то је тај однос и поглед на човека, желим вам успешан почетак рада овог семинара. Са вама ће бити овде људи из Министарства вера и Министарства просвете, који су нам сарадници на овом путу. Захваљујем господину Директору који нам је као добар домаћин обезбедио простор за рад. Још једном вам желим свако добро и нека сте ми благословени. Многаја љета!
У име организатора, учеснике семинара поздравио је протојереј проф. др Љубивоје Стојановић, председник Комисије за верску наставу Владе Републике Србије:
Преосвећени владико, поштовани директоре, драги домаћини, часни оци, даме и господо вероучитељи,
Дозволите ми да на почетку стручног семинара, а ово је први те врсте који треба да се ове школске године одрже у организацији Комисије за верску наставу Министарства просвете и Министарства вера. Ево полако долазимо до десете године, тј. до прве деценије извођења верске наставе и сада је прилика да се види где смо. Министарство вера је организовало једно истраживање које се приводи крају у Београду, а током године биће спроведено и у целој Србији. На основу првих резултата слободно можемо рећи да има наде и има резултата. И што је најбитније, морам рећи, то је истина, да имамо добре планове и програме, само је потребно да мало више труда уложимо. Опростите, не критикујем вероучитеље, али сматрам да треба мало дубље улазити у саме планове и програме и уџбенике.
И шта је то ново у уџбеницима владике Игнатија? Ранији уџбеници верске наставе су били заснивани на десет Божјих заповести, Закон — јуридика. Ништа од тога не негирајући, Владика у својим уџбеницима говори о љубави, о заједници у љубави, о литургијској заједници. То је тај посебан квалитет. То треба разумети. Бог је љубав. То је истина. Ми смо негде научили да под утицајем схоластике и разних других утицаја Бога смештамо у недодирљиве висине, да гледамо само себе, свој грех, ко је недостојан и тако даље… негде смо све даље од Бога. И онда улазимо у школу и плашимо људе. Педесетих година прошлог века нису били само криви оновремени атеисти, јер су сви ти атеисти учили ону веронауку, јуридичку. И запамтили су. Њихова реакција да се ослободе ауторитета Цркве опомињуће делује на све нас, јер они су слушали само „Бог ће те казнити“, „Бог ће ово урадити“, а истина је нешто друго. Бог је љубав. Он нам је дао живот када смо изабрали смрт, Он је умро за нас да бисмо вечно живели. Има ли веће љубави од те? О тој љубави читамо у уџбеницима.
Сада смо пред једним новим задатком, а то је — како ово своје знање да пренесемо? Дакле имате уџбеник, имате садржај, сада предстоји задатак да ту лепу методичку праксу, правила дидактике и свих осталих научних дисциплина у школи још једном обновите, не дирајући садржај, који је добар, него бирајући методе и прилагођавајући их потреби средине и узраста. То је сада на вама. Ни у једном уџбенику, ни хемије, ни физике, не каже се како треба преносити деци. Не треба тражити од писца уџбеника да вам то каже. Подразумева се да ви то прво треба да примите у себе, да бисте могли да преносите. Али постоје технике преношења које не треба омаловажавати. Но ви сте у једној предности, јер наставник математике наслеђује да су два и два четири, и нико не пита да ли верује у то. И наставник историје, зна када је била Косовска битка. Он не мора да верује, он то репродукује. Наставник верске наставе има већи задатак, али и већу предност. Он не репродукује као неки олук кроз кога пролази нешто. Он то проживљава, доживљава, има искуство. Још када додате томе знање из области методике, педагогије, дидактике, и свих осталих научних дисциплина, па и психологије, онда ће ваш час заиста бити интересантан.
Што је најбитније — немојте деци ускраћивати питања. Немојте се плашити ако не знате одмах да одговорите. Запишите и проучите. Разговарајте једни са другима. Данас деца траже да питају. И ако их запослимо тим питањима неће бити насиља међу њима. Једноставно морамо помоћи и људима у школи. И немојте дозволити да због техничких питања, вишка — мањка часова, долазите у сукоб са колективом. Покажите да сте донели нешто ново у ту средину. Зрачите вером и видећете да ће људи проценити да су на добитку. То је велика ствар и то је суштина нашег присуства. И истрпети понекад, али после пет година, видећете, исплати се тај труд. Крените од тога да сте у предности која обавезује и на тај начин будите носиоци једног прогреса и усклађивања добрих међуљудских односа. Вероучитељ треба да буде неко до чијег ће става држати. Да буде уз педагога и психолога и директору на помоћи. Да се створи жива спона. Јер, пазите, и до 1945. су људи предавали веронауку и шта се десило? Немојте да ми сада ту шансу прокоцкамо. Све су очи упрте у нас. Учинимо да и они чије су очи упрте, не препознају нешто лоше, као што каже апостол Павле: Не дајте разлог онима који траже разлог, и немојте рањавати њихову слабу савест. Будимо изнад те идеје сукоба. Не дозволимо да идеологије или грађанско васпитање буду повод за супротстављање. Најбољи начин је презентовати и сведочити истину, без подлегања сукобу.
Много је у наше време отетих тема од веронауке: ненасиље, разна социјална питања... то је оно у шта ми треба да се укључимо. Ево нпр. Божић, Васкрс. Људи који не славе Божић и Васкрс иду тамо у неке сигурне куће, тамо где су деца збринута, носе поклоне и пакете. Запитајмо се колико смо ми, који смо читали из својих уџбеника који одишу и покрећу на љубав, конкретизовали и рекли: у овом разреду има неколико сиромашне деце, хајдемо да им помогнемо без обзира да ли похађају веронауку или грађанско васпитање. Нека и она осете Божић. Вероучитељ мора и то да процењује. Мора да има бистро око и срце да види. И то су ваши успеси; то је оно чиме веронаука живи. То је оно што владика говори, да покрећемо личност која је одговорна према другој личности и да тај човек, када изађе из школе, нема осећај: Збогом школо, нисам те ни вол'о. Најтрагичније је што последњег дана у школи деца бацају књиге. Вероучитељ мора да веже децу за књигу, за школу. Не да буде неко ко ће само оправдати своје присуство, него да покаже да школа и Црква могу заједно и да верска настава осмишљава нове релације.
Мислим да семинари ове врсте и сусрети са стручњацима из области психологије, методологије, педагогије, а у даљем контексту и са онима који се баве грађанским васпитањем, само могу бити добра шанса да ми покажемо то непроцењиво благо које носимо у богословљу; нешто немерљиво људским вредностима, али нешто што може дати нови квалитет. То је тај оптимизам који треба да унесемо, будући да живимо у времену када су људи песимисти.
Ви сада стварате нову генерацију верника. Ваши резултати ће бити препознатљиви кроз једну или две деценије, када ти људи преузму друштвену одговорност, постану министри, епископи, директори. Ви сте у ситуацији да креирате нечији живот, да подстичете то дете да размишља, јер никада не знате да ли ће као зрео човек на некој функцији да се сети ваше лепе мисли, поступка или савета.
Још једном понављам: читајте уџбенике, јер ћете видети да ту имате смернице које воде ка љубави. Никада нећете погрешити ако се држите тог плана и програма. Прво морате себи да објасните да вама буде јасно, како бисте могли другима да објасните. Али ту сте близу. Имате од чега да почнете. Ја верујем у ваше добре могућности и зато су ови семинари и организовани. Заиста вам желим успех у раду да извучете добре закључке и да их делите једни са другима. Хвала вам на пажњи и са срећом вам било!
По програму семинара, првог дана, након уводних обраћања, уследио је практичан рад у групама, који је водила ауторка, госпођа Снежана Павловић из Министарства просвете. Другог дана рада семинара учесници су имали прилику да се упознају са принципима корелације верске наставе са другим наставним предметима. Рад су водиле Исидора Кораћ, педагог, Тања Шијаковић, педагог, Светлана Новичић, наставник историје. О узрасним карактеристикама деце и омладине говорила је Зора Дешић, психолог. Учесници семинара су изразили задовољство због прилике за усавршавање која им је указана.