RSS Новости:

Изашла из штампе седма свеска часописа „Браничевски весник“ (2016)
Светосавска академија „Куцајте и биће Вам отворено“, Пожаревац, 2017.
Изашао из штампе други том биографског лексикона „Свештено­служитељи Браничевске епархије“
Најновији број часописа „Саборност“ X (2016)
Промоција књига о епископу браничевском Венијамину (Таушановић), Пожаревац, 2016.
Састанак вероучитеља са Владиком, јули 2016.
Осмо епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2016.
Изашла из штампе књига „Хришћанство у вртлозима савремености“ аутора др Зорана Крстића
Изашла је из штампе дванаеста књига библиотеке „Приручници“
Изашао из штампе зборник еклисиолошких студија

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

28.9.2014. | Веронаука » Састанци

Први редовни годишњи састанак вероучитеља Браничевске епархије, Раброво, 2014.

У недељу, 28.9.2014. године, у сали парохијског дома Цркве у Раброву, одржан је први редовни годишњи састанак вероучитеља Епархије браничевске. Гостопримством рабровачке заједнице, на челу са свештеником Срђаном Максимовићем, омогућен је овај састанак на чему су вероучитељи захвални.

Годишњи састанак вероучитељаРад сабрања је започет тропаром Крстовдана, што је био одличан увод у разговор о тешком положају вероучитеља Епархије браничевске, како у школском систему, тако и у Цркви. Састанак је предводио секретар Одбора за просвету и културу и епархијски координатор, протођакон Златко Матић, заједно са осталим координаторима. На самом утврђено је да одређени број вероучитеља (њих деветоро од 97) није био у могућности да дође на овај састанак због болести или због превоза, што је епархијски координатор одмах искористио како би упутио на важност заједнице међу вероучитељима, јер „ако нисмо у могућности да се организујемо као заједница за тако нешто једноставно, тешко ћемо решавати веће проблеме“.

Протођакон Златко је рекао да ћемо се трудити да састанке одржавамо не само у централним градским срединама, већ и у свим деловима Епархије где за то постоје технички услови, како бисмо извршили благу децентрализацију, да као Црква покажемо да су нам све заједнице битне на територији наше Епархије.

Већ на самом почетку рада било је јасно да се овај састанак неће бавити само техничким стварима, већ да је суштински разлог много дубље природе. Зато је председавајући дао реч вероучитељу Бранку Тодоровићу, који је свим присутним колегама поднео исцрпан извештај са радног састанка у вези побољшања плана и програма Верске наставе, који је предводио митрополит Амфилохије Радовић у Београду, на Богословском факултету, 15.9.2014. Извештај је износио вероучитељ Бранко у име тројице наших представника, Владимира Несторовића, Горана Кордића и у своје име. Видно потрешен, млади вероучитељ је одмах показао да је проблем који је уочио на том састанку веома озбиљан, и да се не тиче само (не)организације таквог скупа, јер сви чланови тимова који треба да учествују на том састанку нису могли да присуствују будући да се радило о радном дану  (у понедељак, у 10 часова), тако да су Епархију браничевску представљали само по један члан за сваки тим. Овакав вид лоше организације је пратио учеснике тог састанка цео дан, али наравно, то није ни изблиза проблем колико садржај или идеја одређених људи за побољшање плана и програма због којих су били окупљени. Како би се план и програм разрађивао, чланови су подељени у три групе, 1) од првог до четвртог разреда, 2) од петог до осмог, 3) и средња школа. Начелни договор са уводног дела састанка је био да вероучитељи свих епархија направе костур око којег ће градити и разрађивати могући план и програм. Оно што су чланови Епархије браничевске јасно осетили у овим посебним тимовима јесте конфузија око тога да ли је примарни циљ веронауке литургијска катихизација. Главна замерка коју су чланови тимова Епархије браничевске изнели јесте да је предлог за побољшање плана и програма, који подржава већина вероучитеља других епархија, води у правцу пуког схоластицизма, који неће суштински допрети до ученика који су нам поверени. Закључак вероучитеља Бранка јесте да се на том састанку говорило о стварима који нису имали за циљ литургијску катихизацију, и да су због тога изабрали да не учествују у даљим радним састанцима, првенствено из разлога што су игнорисани  од стране других чланова што свакако није у духу Цркве, и свакако због тога што треба да се кристалишу циљеви на основу којих ће се даљи ради развијати. 

У наставку је протођакон Златко покушао да појасни проблем око плана и програма, јер је конкретно он као епархијски координатор укључен у развијање плана и програма већ дужи низ година, из којег се повукао због неозбиљног приступа одговорних људи овом проблему. Дакле, увиђамо да је проблем неорганизованост, неажурност али оно што нас у темељу потреса јесте суштински проблем, који одређени људи имају са самим богословским садржајем постојећег програма. План и програм свакако има своје мањкавости и треба га унапредити, али жељени циљеви морају бити јасни. Уколико нашу веронауку сведемо на библиографску историју, огромни проблеми ће настати јер то није литургијска катихеза.

Сви присутни су се сложили са ставом вероучитеља Бранка Тодоровића који је на том састанку представљао све вероучитеље Епархије браничевске.

Други део састанка је био техничке природе. Протођакон Златко је обавестио све присутне које су могућности и какви проблеми могу задесити оне вероучитеље који су завршили основне академске студије по болоњском начину школовања и упутио на потребу да сви поседују диплому мастер студија.

Трећа тачка дневног реда била су обавештења везана за семинаре, такмичења и фестивале током ове школске године. Такмичења и фестивали ће се ове године на епархијском нивоу одржавати у мају, како је и била пракса ранијих година, осим прошле јер је цела Епархија била погођена поплавама.

Протођакон је искористио прилику и обавестио све вероучитеље да је Одбор за просвету и културу Епархије браничевске у сарадњи са издавачком кућом Каленић објавио књигу Црква у друштву, аутора професора Зорана Крстића. Сваки вероучитељ је добио на дар по један примерак ове важне књиге.

Упућен је позив свим вероучитељима да, према могућностима, дођу на теолошки симпосион 18. октобра у цркви у Бусију, у част двадесетогодишњице службе владике Игнатија, која ће свој врхунац имати у недељу 19. октобра на Литургији.

Последње техничко питање за овај састанак је везано за методичко усавршавање вероучитеља, и прикупљању бодова о којима су вероучитељи на претходном заједничком састанку већ обавештени.

На крају је уследило темељно промишљени закључак епархијског координатора, протођакона Златка Матића, који је, између осталог, рекао:

У сутон овог великог недељног дана Васкрсења, а истовремено у попразништву Крстовдана, у периоду литургијске године када молитвено прослављамо победу живота над смрћу која је ишла преко Крста, сабрали смо се да преиспитамо сопствени статус вероучитеља и катихета, баш у атмосфери крсто-васкрсне дијалектике на историјским раскршћима конкретног тренутка.

Подсетимо се речи савремених теолога: „Живот у Цркви без Крста показује се узалудним, јер се секуларизује и лишава свог есхатолошког динамизма… Ако данас хришћански живот не утиче ни на кога и није убедљив, то је зато што пројављује веру без жртве и што је живот без Крста“ (М. Кардамакис).

Пре десетак година у нашем друштву се појавила реалност, која је, супротно претходном цитату, почела да „утиче на некога“. То је била веронаука, као Православни катихизис, дакле у свом облику литургијске катихизације. Верска настава је постала „камен спотицања и стена саблазни“. То је логично, с обзиром да јој је задати циљ био тај да одведе до Онога,тачније, да уведе у Онога, који је и сам пре више од 2000 година био дефинисан баш тим синтагмама. Кроз све оно кроз шта је Христос пролазио, пролази данас пројекат Верске наставе у школама Србије: оспоравања, неверовања, негодовања, изругивања, претње, осуде, изгнанство…

Верска настава, у форми важећег плана и програма, требало је да се, као трн, забоде у тело овога света. То смо донекле и успели, јер прогонства која доживљавамо од света (државе, школе) то потврђују.

Међутим, десило се још нешто, неочекивано и стидно. Реч о Христу који је литургијска корпоративна (саборна) есхатолошка Личност забила се као клин Великог Петка у свест великог броја најодговорнијих црквених личности, од којих су многи, не доказујући то, износили ставове о „непредањском карактеру“ Веронауке!?

Зашто се то десило? Чини нам се да је један од разлога тај што се православље (Црква) претворило у идеолошку институцију која увелико сраста са светом (државом). „Удобно се сместивши у расцепу богочовечанства“ (Евдокимов), престали смо да будемо со овоме свету.

Ипак, Јеванђеље „не говори о етосу удобности и сигурности, него о опасностима и ризицима“ (Кардамакис), јер знамо да „тамо где је Дух Свети, тамо као сенка следе прогон и борба“ (Макарије Египатски).

Духовност Цркве и њене речи, њено богословље, јесте нови начин живота, есхатолошки начин постојања, већ сада. Такав приступ животу (који нуди Православни катихизис) сусрео се, па одмах и сукобио, баш кроз Верску наставу, са религиозно (индивидуалистичким) – фарисејским (окошталим, моралистичким, мртвим и ритуалистичко-обичајним) стилом живљења. У овој епоси успона и победе индивидуализма, времену које је сведок „антизаједништва по себи“, ова Верска настава хтела је да нагласи сотириолошке последице заједничарског (кинонијског) карактера православне вере, духовности и итоса Цркве. Судариле су се две онтологије: онтологија заједнице и онтологија индивидуализма. Све се сводило у Плану и програму Веронауке на став: Биће је заједница. Ван заједнице можеш бити најбољи, најморалнији, најлепши, најисправнији, апсолутни субјекат, али не бивствујеш – иако одајеш утисак да постојиш, ти, ипак, ниси, немаш живота у себи.

Ви сте, као вероучитељи Браничевске епархије, и вечерас стали иза става да желимо Веронауку која износи пред младе људе и пред свет који ће они уређивати поменуту поруку и начин живота, утемељене на онтологији заједнице, која се остварује на Евхаристији, у коју се улази литургијском катихизацијом.

На самом крају састанка, анализирајући статистику, епархијски координатор није крио радост због повећања броја ученика на територији Епархије браничевске, али је и упозорио оне вероучитеље који тргују са Црквом како би задовољили своје фондове часова или своје личне потребе, да то неће бити ни најмање толерисано.

Састанак је завршен конструктивним дијалогом вероучитеља са епархијским координатором, уз обилно послужење које су припремили о. Срђан и рабровска црквена заједница, на чему им још једном изражавамо захвалност.

Иван Филиповић, вероучитељ