RSS Новости:

Изашла из штампе седма свеска часописа „Браничевски весник“ (2016)
Светосавска академија „Куцајте и биће Вам отворено“, Пожаревац, 2017.
Изашао из штампе други том биографског лексикона „Свештено­служитељи Браничевске епархије“
Најновији број часописа „Саборност“ X (2016)
Промоција књига о епископу браничевском Венијамину (Таушановић), Пожаревац, 2016.
Састанак вероучитеља са Владиком, јули 2016.
Осмо епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2016.
Изашла из штампе књига „Хришћанство у вртлозима савремености“ аутора др Зорана Крстића
Изашла је из штампе дванаеста књига библиотеке „Приручници“
Изашао из штампе зборник еклисиолошких студија

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

12.9.2015. | Веронаука » Састанци

Састанак вероучитеља са Владиком, септембар 2015.

У суботу, 12. септембра 2015, у Пожаревцу, у Цркви Свете Петке, Епископ пожаревачко-браничевски Господин Игнатије одржао је састанак са координаторима за веронауку и вероучитељима своје епархије.

Састанак је био подељен у две целине: богословско предавање и практични део.

Богословским предавањем владика је, још једном, вероучитељима Браничева протумачио актуелни програм Верске наставе, позивајући присутне да ученицима пренесу сведочанство да је хришћанство Црква, тј. заједница.  

Преносимо владикине речи:

Састанак вероучитеља са Епископом, Пожаревац, септембар 2015.

„Хтео сам вашој љубави да предочим неколико важних ствари у вези са програмом веронауке и у вези са тим на шта би требало обратити посебну пажњу када говоримо о катихизацији младих. Наиме, ви знате да сам, овај програм који је још увек актуелан и важећи, саставио ја, по благослову Светог Архијерејског Сабора и зато је добро да вам програм мало појасним, будући да се многи вероучитељи жале како га не разумеју. Aпсолутно се слажем са тим да не разумеју. Међутим, није ствар и проблем у програму, проблем је у начину размишљању и у данашњем образовању, школовању. Постоји друга слика о ономе шта јесте православље, о ономе шта јесте наша вера и зато ово тешко „улази у главе“. Овај програм може бити тако неразумљив, зато што је скопчан са једним другачијим искуством, другачијим у односу на оно које је још увек владајуће у нашој Цркви – и не само у нашој, већ, мање–више у свим помесним православним Црквама.

На основу увида у катихетске програме које сам ја имао: како наше помесне Цркве у Србији, мислим на програме до увођења веронауке односно између два рата; тако и осталих програма веронауке других помесних православних Цркава који су важећи данас, или су били важећи, приметио сам да се мало, скоро, нимало говорило о Цркви, о томе – шта  је Црква. Дакле, ти програми нису укључивали, тј. нису полазили од те чињенице да је наша вера, односно да је православље, да је хришћанство: Црква – заједница. Мање–више приступало се да је вера неко учење изражено и дефинисано на различитим саборима, па се то учење усваја и преноси другима. У том контексту, сами сте сведоци да је у последње време православље схваћено као идеологија, а не као Црква, као заједница.

Шта значи то идеологија? Идеологија значи да усвајамо неке идеје, нека учења, којих се, потом, придржавамо и да, на крају, сами тражимо од других то да исповеде, па их на основу тога маркирамо, тј. осуђујемо их да су јеретици ако се не слажу са нама. Други је тај који је издајица православља, или већ нешто друго, а ми смо спремни да бранимо такав став, поистовећујући на тај начин хришћанску веру са нашим знањем. Међутим, хтео сам да подвучем посебно да је православље, заправо, Црква.

Шта је то Црква? То је сада један други проблем. Обично се Црква схвата као институција, која има своје посебне законе и одређења према којима се влада, као што је то случај са различитим институцијама које постоје. Међутим, иако она, у неку руку јесте институција, зато што је њена суштина константна; она, ипак, није институција у оном смислу речи како је ми данас доживљавамо и како се данас о њој говори. Црква је један начин постојања, како га назива Максим: τρόπος ὑπάρξεως света и човека, а то је различито од институције. Начин постојања и институција ове врсте, како смо ми навикли да гледамо на Цркву, није исто. Но, данас када говоримо о начину постојања, о  животу, тј. о томе да је Црква живот, односно да је наша вера живот, а не скуп закона и норми на основу којих постоји Црква, имамо различита тумачења.

Шта значи то живот и шта то значи живети веру, поготово у контексту вере: да је Црква заједница? Ми обично данас, под утицајем Запада, под животом, дакле, (када кажемо да „ја живим веру“ или како кажу западњаци „практицирамо“, „практикујемо веру“) схватамо једно индивидуално понашање, које је у складу са рационалним схватањем вере или је у складу са тим тзв. осећајним схватањем вере. На Западу ћете често чути: „он верује, али не практикује“.  На основу чега имамо тзв. рационализам и пијетизам, који је на Западу јако развијен? Шта то конкретно значи? Наиме, када се једна индивидуа понаша у складу са оним што она рационално разуме, то је рационализам. Дакле, схвата веру на основу логике закона и тога се придржава, то испуњава. Са друге стране, је тај пијетизам, који се више темељи на осећању, а не на логици. Ја, рецимо, осећам према другоме љубав или сажаљење и мени није потребна логика, јер се на основу тога осећаја понашам, то је тај пијетизам, евсевизам, који ћете често видети код нас и у нашој Цркви. Они, евсевисти, обично осуђују ове друге, рационалисте, како су хладни и немају ништа са вером. Тако је за рационалисте, наводно, карактеристичан „професорски приступ“, а ово прво (уздисање, плакање) је утолико боље, јер је понашање у складу са неким осећањима. Према евсевистима то је нешто што је жива вера, односно што значи живети веру. Међутим, и један и други приступ страни су православном Предању. Ово је нешто што је дошло са стране, што нема везе са нашим схватањем Цркве, као начин живота вере, тј. како то ми живимо веру.

Шта обично подразумевамо када кажемо да је Црква начин живота и то да је наша вера живот? Прво треба имати у виду то да је Црква заједница, која пројављује један есхатолошки начин живота, једну есхатолошку стварност – не ову постојећу, садашњу, биолошку реалност. Живот у Цркви се темељи не на логици, не на осећањима и не на ономе што је сада присутно, а што је у вези са нашим биолошким постојањем. Живот Цркве произлази, односно, долази из Есхатона, из Будућег Царства Божјег и зато је Црква као таква заједница: један нови начин живота, различит од овога историјског и биолошког. Наиме, Црква је тај есхатолошки начин постојања, она је зато икона Царства Божјега. Она није од овога света, иако је у овоме свету. Она се разликује од света. Њено странствовање у свету значи да се она не поистовећује са светом, она живи једним другим начином живота од онога који зовемо природни, биолошки, који сви живимо, односно кроз који сви пролазимо. Управо због тога што је Црква тај начин живота који произлази из Есхатона, тај начин живота (Црква или наша вера) се живи кроз Тајну и у Тајни, кроз свете тајне. То је пројава истинскога црквенога живота, који је повезан – не са биологијом и не са овом нашом реалношћу, коју сада имамо у историји и свету, него са једном реалношћу Будућега века којој се надамо, у коју верујемо да ће доћи. Зато се Црква, како каже Свети Никола Кавасила: у тајнама и кроз тајне пројављује. Она се не може на други начин пројавити, ако жели да пројави тај Есхатон, то Будуће Царство Божје, осим кроз свете тајне и то, пре свега, кроз свету тајну крштења и свету тајну Евхаристије, Литургије. У светој тајни крштења и светој тајни Литургије види се тај нови начин живота, тј. тај начин постојања који је Црква, а који није истоветан са биолошким начином постојања.

Прво, крштење је, у ствари, ново рођење. Оно је ново рођење за живот вечни. Црква је мајка која кроз крштење рађа децу за вечни живот. Разлика између тог рођења, које се пројављује прво кроз крштење, у односу на биолошко рођење, кроз које долазимо на свет, је у томе што је биолошко рођење, рођење за смрт, а крштење је рођење за живот. Сваки онај, како каже Господ: који се не роди водом и Духом неће имати живота у себи, или на другом месту када каже: све оно што је рођено од мужа и жене то је смртно, односно: што је од тела тело је што ће рећи смрт, а оно што је рођено од Духа Светога, то је рођено за бесмртност. Дакле, ово је прва пројава тога новога начина живота који је Црква: кроз крштење, и то је нешто што је најважнија карактеристика крштења. О крштењу ћете читати многе приче по нашим уџбеницима и, уопште, објашњења, али врло мало се говори о томе да је крштење ново рођење. Крштење је рођење које прекида ту нит смрти и нешто је без чега не може постојати Црква, односно тај нови начин постојања кога називамо хришћанским начином постојања. Зато што је крштење прва и основна прекретница нашег живота, да више не будемо смртна бића него да будемо вечни. Наравно, кроз крштење и уопште, у Цркви, наша вера се живи на један другачији начин у односу на живот који почињемо кроз природно биолошко рођење.

Биолошко рођење, наиме, аутоматски ограђује и оно, на неки начин, искључује људе; једне чини да буду блиски, односно да буду то што ми мислимо да су нам они; а друге искључује. Пример је, пре свега, породица. Породица која се ствара и која је утемељена на биолошком начину живота, кроз рођење, аутоматски затвара круг и не пушта другу породицу да уђе у тај круг, јер ако уђе друга породица, тада ће ова прва бити разрушена. У биолошком рођењу не могу бити брат и сестра – моји, осим ако их није родила моја мајка и мој отац; то је искључено. Они други су туђинци за мене, или их бар не могу назвати братом и сестром! Са друге стране, отац и мајка су они који ме рађају природно. Дакле, називати Бога Оцем, у овом контексту, значи нешто што на известан начин не одговара истини. Уколико из природнога начина рођења, биолошкога, желимо да изведемо на који начин је Бог Отац нама Отац, тада ће то бити као оно у шта су и многобошци веровали, као што су, уосталом, и многе друге религије веровале: Бог је, ето, Отац зато што нас је створио, он је одозго, али у суштини, у нашем искуству наш отац је природни биолошки, као што је и мајка – та која нас је родила. Ето, како ће се то уклопити са тим што каже Господ: Немојте никога звати на земљи Оцем, један је Отац ваш небески? Шта то значи? Или опет, она друга Христова заповест: Сваки онај који не остави оца, жену, децу, није мене достојан. Како то посматрати, односно, разумети из ове перспективе? То се може разумети само у овом дијалектичком контексту, односно у сучељавању природног, породичног, односно биолошког начина рођења и другог Црквеног. У Цркви, будући да се рађамо од Духа Светога, од Христа се рађамо, тада нам Бог Отац постаје Отац, једним односом који имамо према Њему. Дакле, то што ми обично наводимо као разлику између наше хришћанске вере, и других вера није кључна разлика. Ми обично кажемо: верујем у једнога Бога, једнога Бога Оца; за разлику од вас који верујете у многе богове, или рецимо који не верујете у једнога Бога; или кажемо: верујемо у Свету Тројицу: Оца, Сина и Светога Духа и ми се разликујемо зато што ви не верујете у Свету Тројицу. Обично се на то исповедање мисли када говоримо да верујем у једнога Бога, то, дакле, значи: признајем да је тај Бог један. Међутим, у Литургији, односно у крштењском искуству, у искуству новога живота, који није биолошки, та вера у једнога Бога Оца, произлази из тога што се ја везујем за тога Бога и он мени постаје Отац! До тога се не може доћи, ако се не направи заокрет између биолошкога начина постојања и овога, новога: црквеног начина постојања. Када кажем да верујем у једнога Бога Оца, значи, не само да се слажем са тим што кажу свети оци да је Бог један и да је он Отац, него улазим у личну заједницу са Њим и он постаје мој Отац. То значи израз „верујем у једнога Бога Оца“, и то можемо разумети једино, ако имамо ту личну заједницу са њим, тај однос са Богом. У том контексту, он  постаје наш Отац, ми не можемо без њега, не може ни он без нас, јер нам, заиста, јесте Отац! Управо нам литургијске радње кроз чин самог крштења преносе тај заокрет, када се новокрштени окреће од запада ка истоку. Тај заокрет је заокрет од биолошког начина живота и биолошког рађања, ка овом црквеном, рађању кроз крштење. Друго, тај заокрет, који називамо смрћу старог човека, то окретање од запада ка истоку, подразумева да се ми одричемо старога човека, односно умиремо, како каже свети апостол Павле, умире стари човек. У крштењу умиремо као биолошка бића и рађамо се као нова бића.

Крштење није само смрт старог човека са Господом, то је и васкрсење, то је и нови живот, што се види кроз други део. Други део крштења је тај нови живот, то да се рађамо за вечни живот, да саваскрсавамо са Господом. Овај нови начин живота, то васкрсење у Христу нас уводи у заједницу. Ми постајемо чланови Будућега Царства Божјега, где су васкрсли са васкрслим Христом сви они који су крштени и који су се сјединили са Њим. Наиме, васкрсење, после крштења значи улазак у тај нови живот, у једно Царство Божје, које је нама пројављено овде кроз Свету Литургију и зато крштење уводи у Литургију. То је, дакле, нешто чиме се конституише Литургија, односно кроз крштење постајемо чланови литургијске заједнице. Наравно, када говоримо о Литургији, као код већине светих отаца, бар оних који су се бавили тиме, Литургија је увек посматрана као икона Царства Божјег.

Састанак вероучитеља са Епископом, Пожаревац, септембар 2015.

Нажалост, под утицајем Запада, Литургија је постала нешто што није. Постала је једно понављање Тајне вечере и жртве Господње, што је изричито подвучено и наглашено код протестаната и код католика. Зато ако сте били некада код њих у Цркви, видећете да су то покушаји верног приказивања Тајне вечере Христа са својим ученицима пред смрт, пред страдање. Отуда све те литургијске промене на Западу никада нису ишле у другом правцу, осим да подвуку, да се врате, да што прецизније, што боље пројаве Тајну вечеру, тј. оно што се збило у прошлости. У католичком и протестантском искуству Литургија, односно у ономе како се она нама чини, није икона Царства Божјег, Будућега века, него икона нечега из прошлости и зато се нпр. водио дијалог код католика када су почели да мењају одежде. Католички теолози су коришћење простих одежди (у виду једног набаченог прекривача) оправдавали тиме да Господ није носио царске одежде на Тајној вечери, него да је имао обичну хаљину која је била од обичног платна. Почели су да избацују из Цркве све оно што би евентуално указивало на неку раскош, зато што није било адекватно ономе што би Литургија требала да изражава. Избацивали су све оно што се није уклапало у Тајну вечеру и догађаје који су се збили у прошлости. Отуда и код нас толики повик на свештенике и епископе, јер се облаче лепо, јер носе златне одежде или украшавају Цркве, а хришћанство је беда и оно је свезано са том простотом, а не са богатством. Све је то утицај Запада који је пренео такву слику да хришћанство, поготово кроз Свету Литургију, али и кроз свој живот, треба да се саображава са оним што је било у прошлости. Прошлост је, пак, таква да нас увек подсећа на Христово страдање, на муку и то је постала карактеристика хришћанства. Међутим, у православној традицији, код појединих светих отаца као што је Свети Максим Исповедник, као што је Свети Кавасила, као што је Свети Василије Велики, Литургија је увек била повезана са Будућим Царством. Она је била слика или икона тога Будућег Царства Божјег кога чекамо. Отуда Свети Василије Велики говори да се у Цркви стоји и објашњава да се у Цркви не седи за време Литургије, тиме што указује да смо ми сада, на Литургији, пред Царем Небеским и пред Богом, а пред Богом се не може седети. Наравно, код нас се сачувало стајање, али дато је једно друго објашњење, не из перспективе овога што вам говорим да говори Свети Василије – не, дакле, из перспективе Царства Божјега, него из перспективе подвижништва, односно, ми стојимо да би нас ноге болеле, да бисмо ми, на тај начин издржавали подвиг. Дакле, да не буде на Литургији тога да ти уживаш, него Литургија мора да буде нека мука, да би била што више хришћанска, али то није у складу са овим што говори Свети Василије Велики и са оним што говори Свети Максим Исповедник, који у Литургији виде пројаву Будућега Царства, односно, Царства Божјега, Царства Небескога, коме се надамо и кога очекујемо.

Управо кроз крштење новокрштени улази у ту заједницу Будућега Царства и зато је Литургија, пре свега, сабрање. Зато што ће Царство Божје бити такво: када Господ дође у сили и слави он ће сабрати све народе на једном месту и установиће своје Царство коме неће бити краја. Дакле, то само сабрање свих верних једнога места око једнога епископа, иконизује то будуће Сабрање тј. Царство Божје. Као што се каже у Дидахију: Господе, као што си сабрао овај хлеб од многог зрневља и начинио један хлеб, тако сабери Цркву своју у Царство Твоје, дакле, на једном месту. Говори се о Сабрању које се повезује са Царством Божјим и то се говори за Литургију, не било које, него Сабрање на Литургији. Са друге стране, ако је то Сабрање око Христа; где је Христос Тај који је сад у Царству Божјем и ако је Христос тај око кога се сабирамо и који нас сабира, тада аутоматски то Сабрање треба да има једнога који иконизује присуство Христово. Први или епископ, како га називамо, је први у том Сабрању и неопходан је, ако сабрање треба да изражава Сабрање око Христа и у Христу. Зато епископа Свети Игњатије Богоносац назива иконом Христовом и епископ на Литургији стоји на месту Божјем – εις τόπον και τύπον Θεού. Он је тај Бог Господ наш. Христос је кроз епископа присутан и зато немамо другог чина, односно другог догађаја у Цркви где је толико изражено и блиско присуство васкрслог Христа, осим Свете Литургије. Она је најопипљивија пројава Христова међу нама. После ћемо  видети и то зашто се то развило поштовање епископа, па после тога и свештеника (који је зато што је служио Литургију замењивао епископа), па и ђакона и свих тих Црквених служби; и како се развило то поштовање; и шта оно изражава. Но, сада да се вратимо на један други сегмент. Литургија је икона Царства Божјега, то она изражава: пре свега као кроз песму – на Литургији се пева; па кроз одежде – које не указују на овај свакидашњи живот, него на једну атмосферу Царства Божјег, да неће бити смрти, да неће бити туге, већ ће бити радосно; затим иконографија – наше Цркве су украшене иконама, које, такође, пројављују то присуство Царства Божјег у Литургији; и на крају кроз верни народ – који је увек на Литургију долазио свечано обучен, у најбоље одело… Литургија својим  целокупним догађајима пројављује управо то Царство Божје. То је један другачији начин живота коме се надамо и у кога верујемо да ће доћи. С друге стране, Литургија је као сабрање – јерархијско сабрање, дакле, Литургија има јерархијску структуру. Литургију чине: епископ, свештеници, ђакони и народ Божји тј. лаици. Дакле, та јерархијска структура, без које нема Литургије је, такође, израз и пројава Царства Божјега, јер као што кажем и као што сам рекао: Епископ је тамо икона Христова. Он је тај први који возглављује и чини то Сабрање под својим председништвом. Затим презвитери иконизују апостоле, присуство апостола који окружују Христа, јер ћемо ми познати Христа када он дође, само кроз апостоле. Зато што ће он бити окружен апостолима и светима својим зато ћемо ми знати да је то Христос. На крају и сада, у садашњем животу, ми Христа познајемо кроз апостоле, кроз њихову проповед и зато је наша Црква апостолска и наша вера је апостолска, јер ми не знамо Христа, нико од нас га није директно видео, али прихватамо га онаквим каквим су нам га предали апостоли који су га видели, који су са њим били. То је оно што говори Свети апостол Јован да: вам ми говоримо, проповедамо оно што руке наше опипаше, што очи наше видеше, што уши наше слушаше. Дакле, тај искуствени доживљај присуства Христовог био је најпре за апостоле, а они су ти који га предају нама. У Будућем Царству, такође, ће апостоли окруживати Христа. Ђакони, ђаконски чин, такође, произлази из Будућега Царства. Постојање чинова на Литургији омогућује оприсутњење Царства Божјег и зато Литургија не би могла да буде валидна, ако на њој нема епископа, ако нема свештеника, ђакона односно, ако нема народа Божјег. Дакле, само онда, када су све те структуре сабране на Литургији – Литургија је валидна. То је права Литургија, зато што је то право Царство Божје. Народ Божји је народ светих који, такође, својим присуством изражава присуство Царства Божјега на Литургији, тзв. лаици. Управо из те перспективе, дакле, гледајући кроз те службе само Царство Божје, Господа, апостоле, анђеле, код нашег народа, православног народа, се развио тај дух, поштовање према овим службама. То је нпр. тражење благослова од владике, љубљење у руку владике, свештеника. Кроз то поштовање, кроз тај начин односа изражава се права вера у Царство Божје. Ми обично ниподаштавамо те ствари, поготово данас. Ми све то више анализирамо логички: шта ћу ја њега да љубим у руку…  само себе понижавам. Дакле, то што ми такав став често оправдавамо показује једну декаденцију, у смислу, да наша вера више није вера у Царство Божје које се пројављује сада и овде, ту кроз Литургију; него и ако верујемо у Царство Божје, оно је горе на небу, а ми смо овде обични људи. Његова пројава може бити само евентуално у неком духовнику, или у неком старцу који чини чудеса тамо у некој чуки или у неком манастиру. Обично наш народ под утицајем стараца, који су доминантни у нашој Цркви и не само у нашој помесној Цркви, него у свим помесним Црквама, пројављује тај дух и ту врло тешко може нешто стати на пут, зато што када год ја кажем да је епископ икона Христова и да без њега нема Цркве, одмах се мени приписује да, наводно, ја гајим култ епископски и приписује ми се да ја за себе то говорим. Но, ту се пажљиво боримо, зато ја вама посебно скрећем пажњу на те односе, које можемо назвати обичајима, да посебно обратите пажњу да и децу учите у том контексту: указујући на то да Црква, Црквена структура пројављује будуће Царство. Наравно, ми нисмо савршени, и нико од нас није Христос, али без његове иконе овде, без његовога присуства ми не можемо бити Црква.

Дакле, то је тај нови начин живота који се пројављује као Црква и зато, као што каже Свети Никола Кавасила, као што каже Свети Максим Исповедник: Црква се пројављује у тајнама. Наравно, и ту имамо проблем, јер ми смо створили многе тајне. Оне јесу многе тајне, али је то једна тајна. То је тајна Цркве, тајна Евхаристије, јер све друге тајне су произашле из Евхаристије. Тајне су саставни део Евхаристије и не могу да буду одвојене. Нажалост, такође, под утицајем протестаната и римокатолика и код нас је све, па и тајне подељено. Евхаристија је остала, једна у низу светих тајни и она нити више има централно место, нити она може да буде оно што вам ја говорим – мерило  нашег живота и пројава Царства Божјег. Литургија је постала једна од светих тајни, а има их седам, па шта ћемо, тада рећи за друге свете тајне: за брак, за крштење, за миропомазање, за исповест, за јелеосвећење. Дакле, тако је, под утицајем католицизма и протестантизма, Евхаристија као тајна изгубила значај. Међутим, код нас за разлику од католика увек је крштење, миропомазање и Света Литургија било једна тајна. Крштење је увек било везано за Литургију, као што су и све друге тајне, оно што се радило, биле везано за Литургију. О томе сведоче почеци тих чинова, као што је крштење, миропомазање, брак, рукоположење. Све те тајне почињу са „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“, што пре свега указује на Литургију, јер Литургија је почињала тим возгласом, а то нам говори и Свети апостол Павле, а говоре нам и старе литургијске анафоре. Стари литургијски текстови говоре да је то био почетак призива Царства Божјег, на овај, или онај начин. На жалост, код католика, је преовладао тај дух да се живот, тј. вера живи на један другачији начин и да ја нешто рационално логички схватам, па спроводим у свој индивидуални живот. Зато крштење бива одвојено од миропомазања и одвојено од Литургије, јер се тобоже подразумева, и данас то католици говоре, да не може бити миропомазања и примања прве причести до четрнаесте године, јер до тада човек не зна о чему се ради. Он треба логички, односно рационално да буде свестан, да он зна, разуме, па тада да прими тајну. То значи да се његов начин живота темељи на логици, на рационализму, рацију. Како ћемо ми оправдати крштење деце у нашој Цркви, када деца не разумеју о чему се ради. Црква је крштење деце увела од првих векова и крштење деце се може оправдати једино, ако крштење посматрамо, не као нешто што је везано за логику, него као нешто што је везано за ново рођење, које је рођење за живот, а не за смрт, у односу на биолошко рођење које је рођење за смрт. Зато што и деца имају тај проблем, без обзира да ли знала или не знала, они имају проблем смрти, зато је и њима потребно то крштење, као ново рођење, ако желе да буду вечна бића. Вечни живот се не тиче наше логике – то да ћу ја логички да схватим, па ћу да упражњавам; вечни живот се тиче уласка у Литургију кроз крштење. Да ли знате или не знате апсолутно нико вас не пита, то није суштинска ствар у нашем Предању. Запад је заборавио ту димензију крштења као новог рођења које је једино за живот. Проблем смрти који носи биолошко рођење је скрајнут, а за њих је проблем зла заузео централно место, у смислу, не знања и прекорачења неких заповести. Због тога је потребно да човек буде добро образован да би он био добар човек, да не чини зло; а када не чини зло он је аутоматски спасен. Није тако у нашем Предању.

Може неко да буде савршен, али ако није крштен, ако није ушао у заједницу са Господом, не може имати живот вечни. Ту се види да не може да важи убеђење да је то приватни чин и да то нема никакве везе са Литургијом.

Литургијско искуство треба да буде образац и за свакодневни живот. Нису ни закони, ни заповести, у смислу регула, нешто на основу чега ћете ви некога да терате да се он тако понаша. Тада би то поново било изградња индивидуе, изградња тога биолошкога начина, јер индивидуализам долази управо из биолошкога начина рођења и живота. Он је зато повезан са егоизмом. Биолошки начин те тера да будеш егоиста, да будеш затворен у себе, зато што те овај други угрожава, или породично, или као јединку. Увек ти је други у биолошком начину живота опасан и ти мораш да се ограђујеш од њега и то је тај егоизам који ми прикривамо, који гајимо у себи и ограђујемо га маскама. Ми имамо маске, прозорчиће који су лажни  према другоме човеку и свету, али у суштини смо забарикадирани унутра, сами, то све произлази, као што рекох, из биолошког начина живота. Црквени начин живота, овај нови начин кроз крштење и Литургију је такав да у њему не можеш да будеш индивидуа, ти чим се родиш постајеш биће заједнице и не можеш да будеш хришћанин, ако ниси у заједници са другим. То је оно што каже Господ: Не може нико рећи да верује у Бога и да љуби Бога, а мрзи на ближњега свога. То значи да је искључена могућност да будеш побожан и да будеш са Богом, ако ниси у заједници са другим човеком, а томе нас једино учи Литургија. У Литургији си у заједници са Богом, али само зато што си у заједници са другим. Једно друго условљава, у истом тренутку када си у заједници са Богом, у том литургијском искуству, ти си у заједници са другим човеком, зато што не можеш сам да служиш Литургију. Нико не може да буде без другог, Литургија није служба једног човека, она тражи заједницу да би постојала и зато је код нас и постојао тај канон забрана да Литургију не може да служи један човек сам за себе. Међутим, ко данас то поштује? Него, чак данас сами служе, и то свакодневно, мислећи да је то велики подвиг. Литургија није више поистовећена са Царством Божјим него са подвигом, а онај који данас служи Литургију мисли подвизава се сваки дан, јер ти сада спаваш у кревету до осам сати, а он је већ устао и служи Литургију.

То је била окосница и исходишна тачка овога програма који сам ја писао. Наравно, деци у првом разреду, у другом разреду, нисте могли да говорите овако и тај програм не може да садржи овакве лекције. Ја говорим о Цркви и тако почиње програм за средњу школу, то је прва реченица да је хришћанство Црква, заједница, али у уџбеницима, у програму за први разред, други, трећи, четврти, пети, па све тамо до осмога су искуства која указују на литургијски доживљај. Прво смо почели од заједништва, почели смо са тим искуствима, причама заједништва, зато што је Литургија и тај литургијски начин и тај доживљај Царства Божјега, заједништво: да сте тамо везани за некога, да вам је Бог Отац, тамо се рађате од Цркве као мајке, људи вам постају браћа и сестре, дакле, везани сте за њих лично. Покушао сам деци да покажем, кроз то лично искуство, шта значи бити везан за другога, шта ти та веза доноси када је то љубавна веза, будући да је литургијско сабрање љубавна веза (љубавна заједница), заједница из љубави и слободе, на једном примеру, када некога заволиш, када се вежеш за некога зато што га волиш, тада он постаје део тебе, ти не можеш више без њега и тада и видиш да ти живот није потребан, ако се он изгуби, јер ти та веза доноси живот. У програму је то прво указивање на Литургију, на заједницу која је живот. Како каже Свети Игњатије Богоносац: Литургија је лек за бесмртност, али не у смислу таблете коју конзумирамо и не треба причешће тако схватити, као таблету коју добијеш, узмеш и она ти доноси бесмртност. Причешће је, пре свега, заједница кроз хлеб и вино, како каже свети апостол Павле, која се претвара у тело и крв Христову као заједницу многих и постајемо Један, као што је и Бог један и као што је једна чаша, да сви постану једно у Христу. Дакле, овде је подвучена Заједница кроз причешће, а не само причешће по себи као објект. Нећете наћи код старих и уопште код апостола то да су објективизирали Тело Христово, као причешће и то је Тело Христово; него је увек Тело Христово било схватано као заједница. Читајте апостола Павла, узмите посланицу Коринћанима, узмите дванаесту главу, где говори о Телу Христовом као заједници многих удова, а који смо ми службе: апостоли, исцељивачи, они који говоре језике, дакле, различите службе, да смо ми сви ту једно Тело, то је Тело Христово. Нажалост, под утицајем Запада и протестантизма ми смо добили слику да је Тело Христово, то: хлеб и вино, које се претвара нашом молитвом, уопште заједница није споменута и зато данас људи долазе да се причесте. Он нема никакву заједницу ни са ким, нити он хоће да има заједницу са другим, али постио је, долази директно од своје куће, узима од свештеника да се причести, каже узео је Христа у себе и иде даље. Тешко би то могли да разумеју апостоли, такво једно понашање данас, а то је данас постало правило.

На примерима који су приступачни деци покушали смо да програмом приближимо Литургију као заједницу, само на жалост је што се ово данас уопште не разуме, јер када би знали ово данас, што ја сада вама хоћу да принесем, тада би и сами пошли са те тачке. Иначе, тамо у уџбенику, на првој страници рекао сам да треба да пођемо од тога да је наша вера Црква, заједница и да ћемо ми бити хришћани – не тако што знамо знање и знамо напамет одредбе Васељенских Сабора и учења светих отаца и све што тамо говоре, него ћемо бити хришћани, ако будемо чланови литургијске заједнице, ако будемо чланови Цркве, а то подразумева један догађај, један живи однос са другима. Уопште, читав програм је на овој основи конципиран, то су само примери који су извучени из литургијског искуства и, ето, ја то сада вашој љубави стављам на увид да би требало и ви из тога литургијскога искуства да предајете веронауку. То је теологија, теологија је прво код светих отаца објашњење литургијских радњи и Литургије. Тада наша теологија није спекулација, нису то идеје као код философа. Чак ни они нису тако философију третирали, него теологија извире из једног искуства литургијског и она је опис тога искуства. Теологија је објашњење тих догађаја и онога што се збива на Литургији, али на један теолошки начин који има везе са тим да покажете свету да је у Цркви заиста живот вечни, да је она заиста истина постојања, да ту заиста присуствује Бог који је Света Тројица и да тај Бог није само један самац. Дакле, све је то литургијско искуство и зато је неопходно не само да ви долазите на Литургију и да будете чланови литургијске заједнице, да бисте имали то искуство које можете да пренесете деци, него је потребно и децу доводити на Литургију, да и она могу да разумеју то што им говоримо, јер без тог литургијског искуства овај програм који је још увек на снази је нешто што је у најмању руку неупотребљиво. Наравно, тај програм ће се мењати, увек се програми мењају.

Програм који се сада спрема ја сам видео, али не могу да радим на њему, зато што сматрам да тај програм не изражава православно Предање, јер то је поново враћање на протестантизам и католицизам. Тај програм поново полази од тога да учи јединку да буде добар човек, да учи јединку, нигде не истичући то да она треба прво да произађе из литургијског искуства и да на неки начин покуша да у свом животу примени то литургијско искуство. Не, него се мање–више један човек, као верник формира, на основу неких знања. Прво, на основу онога као су поставили у новом програму, говори се о породици. Човек у породици треба да буде, пре свега, добар човек. Када ви тако почнете, па после када ставите алтернативу тој породици, ако уопште у том програму постоји тако нешто, а видим да не постоји, па му сада кажете да треба изађе из породице и постане члан Цркве, нормално је да ће он остати у породици, приклоњен биолошком начину постојања. Тачније, у овом новом програму ће бити и Црква у служби породице, као што је код католика. Дакле, Црква само помаже утврђењу породице, она сада више није призив да изађете из тога оквира биолошкога и уђете у један нов начин живота који произлази из Царства Божјег, него нам сада Црква служи, тим својим законима и претњама паклом, да утврди породицу. То је само у служби једнога биолошкога опстанка и евентуално опстанка једне заједнице, односно националног идентитета. На жалост, ми, иначе у већини случајева, користимо Цркву да утврдимо нешто, она нам постаје средство за утврђење нације, за утврђење државе, али тако није било искуство првих хришћана. Први хришћани су имали Цркву као нову породицу, као нову државу и то што каже апостол Павле: ми немамо овде своју отаџбину, ми чекамо горњу. Е, сада, то: горњу, поистоветило се са загробним животом, тако: горња је – не чекање да дође Царство Божје, онако како га предокушамо у Литургији, него је постала загробни живот, да када умремо идемо тамо. Они мисле да је то оно што говори апостол Павле: да ми идемо горе и на основу тога се добио тај утисак да смо ми баталили историју и баталили овоземаљско царство, а определили се за Царство Небеско. Сада нас, на основу, овога уче они који нису у Цркви: ето, ми ћемо, ипак, да гледамо царство земаљско и те земаљске потребе човека, а ви гледајте то ваше Царство Небеско, духовно. Све је то произашло из тога сукоба духа и материје, што је уопште страно хришћанству. То је нешто што је Платоново: душа – тело , горње царство духова - доње царство материје. Хришћанство је увек полазило од тога да је овај свет Господ створио и да га је створио за живот, али свет треба да буде преображен у том заједништву, у јединству са Господом. Одатле и извире темељна порука хришћанства: Васкрсење!

Састанак вероучитеља са Епископом, Пожаревац, септембар 2015.

Данас више нико и не говори о васкрсењу, а чим не говори о васкрсењу, нема ни проблем смрти. Све се решило тим тзв. духовним реалностима. Смрт је, чак, постала нешто добро, она је схваћена као ослобођење од овог лажног света. Душа се враћа у тај истински свет и када неко умре, каже се: добро је, родио се, одмориће се, отишао је из овог света. Није то хришћанство! Ја ћу настојати барем док сам овде владика и док сте ви вероучитељи под мојим благословом да то буде овако као што сам вам изложио и, као што рекох, зато инсистирамо на томе да ви будете чланови литургијске заједнице и да покушате да свет посматрате из Литургије која је икона Царства Божјег. Покушајте да то литургијско искуство пренесете у средине где живите односно, пре свега, обзиром да сте ви сада на том послу, на том црквеном послушању, да то искуство пренесете у школама деци.

Школа није погодно место за преношење оваквога искуства, али може да се направи, ако имате мало воље, јер програм не може све да обухватити, нити уџбеници могу све обухватити, они су само нека парадигма, неки образац и примери како би требало. Потребно је да дође до изражаја и ваша креативност. Можете, нпр. у разредима да стварате заједницу те деце, али заједницу на тим литургијским основама, да стварате заједницу на основу пријатељства љубави, са том децом. Може ту много тога да се учини и кроз игре мале деце, а све би то требало да иде, да указује на ово литургијско искуство, да се кроз те игре преноси једна визија Будућега Царства. Ту увек треба да имате црквену структуру на уму, да имате једног првог. Наравно, данас демократија то не дозвољава… У демократији су сви равни, нема првога, нема јерархије, а у Цркви има јерархије и може да се гаји тај црквени дух, кроз игре које ће бити утемељене на литургијском искуству. Дакле, биће први, али првог да учите да поштује друге и други да поштује првога, тако их учите слободи. Слобода у Цркви је одговор на позив, на лични позив. Није слобода то да радим шта хоћу, него је слобода у томе да ви прихватите заједницу, позив на заједницу који вам шаље други и тада их треба учити, зашто је та слобода истинска. Зашто је слобода да уђеш у вољну заједницу са другим? Имате хиљаду примера на које их можете упутити, ако предајете средњошколцима видеће из свог искуства заљубљивања, нпр. зашто му не одговара када девојка или младић каже: „Слободан си од мене, не интересујеш ме, ради шта хоћеш, мене не интересујеш!“ Зашто му то не одговара? Зашто он неће такву слободу да може да ради шта хоће, него хоће, управо, да буде заједно са другим? То су искуства која могу да укажу овде на једно литургијско искуство, где је слобода не то да радиш шта хоћеш, него је слобода да одговориш слободно на позив другог.

Вера наша је нов начин живота. Вера наша је заједница, Црква, која живи на један начин каква ће бити у Царству Божјем и покушава да пројави то Царство Божје у које верујемо кроз садашњи живот, а оно се најбоље пројављује, тј. нама је, то Царство Божје дато, не као идеја, него као литургијско искуство, као крштењско искуство. То Царство Божје је опипљиво за нас у литургијском искуству. Имамо једну парадигму тога Царства и то је Литургија.

Покушајте да односе, односно читав живот свој, некако сагледате кроз ту призму и када измерите свакодневни живот тим искуством литургијским, тада ћете видети све мане његове и недостатке и тада ћете лако моћи да кажете шта јесте, а шта није добро. На основу тога ћемо знати шта је грех, а шта није грех. Покушајте ово, као што рекох, да пренесете млађима, односно ученицима који су вам поверени.“

Практични део састанка уследио је после предавања. Владика је истакао да је вероучитељска служба значајна, јер ће од тога шта вероучитељи пренесу младим генерацијама, зависити оно што ће бити сачувано као предање Цркве. Владика је најавио да је овај састанак само први у низу радних састанака који ће уследити, било са свим вероучитељима, било са координаторима. На састанцима који ће уследити планирано је да вероучитељи узму активно учешће, износећи своја искуства, запажања и проблеме који настају приликом реализације планираног програма и у сусрету са ученицима.

Владика је подсетио присутне на суштински значај епископске службе за живот Цркве, па је с тим у вези позвао вероучитеље да чувају поредак који се темељи на литургијском искуству, јер се на такав начин живи вера. Сабирање вероучитеља око епископа и потреба да вероучитељ буде у непосредној комуникацији са оним који је први, последица је црквеног начина постојања. Уследили су појединачни разговори вероучитеља са владиком.

На самом крају, владика је поздравио вероучитеље контекстуалном богословском поруком коју такође преносимо:

„Црква није једна обична институција између осталих, него нас она преводи из смрти у живот. То за многе звучи врло прозаично када тако кажем, зато што су хришћани заборавили проблем смрти, а то је био кључни проблем. Отуда је и централни догађај наше вере васкрсење Христово из мртвих, што значи победа живота над смрћу, уништење смрти, а то показује да је наш проблем смрт. Нажалост, римокатоличка теологија је створила сасвим другачије тумачење свега тога. Ми смо дубоко под њиховим јармом, они васкрсење Христово нису видели у смислу победе живота над смрћу, него као доказ да је Исус Христос Син Божји и да је он дао откуп за нас. На тај начин, они су уместо проблема смрти, подвукли нашу кривицу – да смо, просто, толико криви, да је сам Син Божји дао откуп Богу Оцу за нас. Зато нећете срести код католика да централно место дају васкрсењу, па, отуда, ни проблему смрти. Увек ћете видети да они централно место придају жртви, закону, искупљењу од закона, од кривице – то се свуда потенцира.

Ја вам захваљујем на вашем труду и нека је благословена ова година, односно, почетак ове године. Ми да учинимо што до нас стоји, као посланици Божји, а то што каже апостол Павле: ми сејемо, али Бог даје да узраста и ако Бог неће дати да узраста, неће ни узраст, чак и да и да се ми трудимо. Али опет, нигде не стоји да се ми не трудимо, и да не треба да се трудимо и да је то нешто похвално. Још једном, да се захвалим што сте дошли и да знате да су ови састанци обавезни. Ми ћемо гледати у координацији са ОПК да организујемо, не само овакве састанке у смислу разговора, да вам ја нешто говорим, него да организујемо и састанке на којима ћу да чујем од вас директно проблеме које имате, не толико техничке природе, то ће водити канцеларија, као што је то и досада водила, али да чујем од вас проблеме са предавањем веронауке. Дакле, како то слушаоци прихвате, шта ви причате тамо, како сте успели да реализујете програм. Па, ћемо гледати да ту нешто поправимо, јер то се мења. Мислим, важно је да држимо суштину, а форме, како ћемо саопштити ти суштину, можемо да прилагођавамо и узрастима и новој епохи, новим неким кретањима. У сваком случају за нас увек та нова кретања у друштву треба да буду сигнала, да гледамо да ли то одступа од Црквеног живота, од суштинског Црквеног живота или не, и на основу тога да будемо критичари и политике, и културе, и свега другога. Да сте ми живи, здрави и благословени! Срећан вам пут до куће, поздравите своје, па ћемо се у наредним приликама видети. Ја ћу вас обавестити на време о будућем виђењу! Живели, на многаја љета! Хвала! Збогом!“

Данијела Клаћ, вероучитељ