RSS Новости:

Прво коло сабраних дела о. Георгија Флоровског
Изашла из штампе седма свеска часописа „Браничевски весник“ (2016)
Светосавска академија „Куцајте и биће Вам отворено“, Пожаревац, 2017.
Изашао из штампе други том биографског лексикона „Свештено­служитељи Браничевске епархије“
Најновији број часописа „Саборност“ X (2016)
Промоција књига о епископу браничевском Венијамину (Таушановић), Пожаревац, 2016.
Састанак вероучитеља са Владиком, јули 2016.
Осмо епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2016.
Изашла из штампе књига „Хришћанство у вртлозима савремености“ аутора др Зорана Крстића
Изашла је из штампе дванаеста књига библиотеке „Приручници“

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Координатор Просветног одбора Пожаревачко-браничевске епархије, ђакон Златко Матић

Основне тезе за вероучитеље без претходне богословске спреме

1. Хришћанство, које се обично сматра једном од три светске монотеистичке (једнобожачке) религије (уз јудејску религију и ислам), у историји се појављује и наставља да живи као Црква, а то значи као једна конкретна заједница. За разлику од свих других заједница у свету, Црква себе сматра заједницом чији корени (извор, суштина, биће) нису у овом свету, нити негде на небу, већ у будућности, у будућем Царству Божијем. Управо то Царство будућег века, као бесмртна заједница нашег Бога, Свете Тројице, са људима, јесте прототип (прволик) Цркве, а Црква је његова највернија икона (слика). Зато се православна веронаука одлучујуће темељи на принципу: Црква је есхатолошка заједница**.

2. Тврдећи да је хришћанство Црква, истовремено подвлачимо да хришћанство није религија. Религија је увек индивидуални однос са Богом, а религијска заједница је скуп индивидуа које уједињују заједничка начела, правила, закони. Ако је основни циљ свих религија стварање извесне (умствене, умишљене или емоционалне) индивидуалне везе човека са Богом, онда је хришћанство крај, испуњење и превазилажење свих религија, захваљујући чињеници да је друга личност Свете Тројице, Син Бога Оца, постао конкретан човек не престајући да по свом бићу (по својој природи, суштини) буде Бог. Зато се са правом тврди да историја хришћанске Цркве почиње једном конкретном историјском личношћу, Исусом Христом из Назарета, који је Богочовек: истинито божанско и истинито људско биће у једној личности. Оно, пак, што Господа Исуса Христа до те мере чини различитим од свих бића рођених на земљи, да се и време почиње мерити од њега (тзв. нова ера почиње његовим рођењем), јесте јединствени догађај у историји: васкрсење Христово из мртвих!

3. Још је славни Софокле тврдио: „Проналазач свих путева, човек, само од смрти не налази лека“. Последњи и најљући непријатељ људског рода, смрт, представља апсолутно обесмишљавање човечијег труда ма које врсте, па тиме и самог живота. Живот је истинит само ако је вечан. Црква смисао свога постојања види у чињеници да је, благодарећи Исусу Христу, уздрман до максимума Софоклеов став. Једном речју, Црква је једина заједница на свету која се усуђује да свему створеном, свету и човеку, понуди „лек бесмртности“. Циљ катихизиса, зато, јесте да се младим нараштајима пренесе и протумачи кључна порука Православне Цркве: Христос васкрсе! Заиста васкрсе!

4. Васкрсење Христово показало је зашто је Бог створио свет и у њему човека, као своју икону, дакле, као слободну личност, која ће управљати светом и бити одговорна за сву творевину. Стварајући ни из чега (ex nihilo) све у шест етапа (тзв. 6 дана стварања из Светог Писма Старог Завета) и крунишући своје дело стварањем првог човека Адама, Бог показује да је човек — Адам тај који треба својом слободом несебично принети, узнети свет Богу, показати му да и он Бога воли, и остати у љубавној заједници са Богом. Зашто је било потребно да човек и сва створена природа остану у слободној љубавној заједници са Богом? Зато што је Бог једини извор живота, а биљке, животиње, сва природа, анђели и сам човек (и све што је у њему, па и негова „душа“***) јесу смртни зато што су створени, зато што имају почетак. Једини беспочетни и бесмртни животодавац јесте наш Бог Света Тројица и наш живот зависи од везе, односа, заједнице коју имамо са Њим. Ту љубавну везу прекинуо је Адам, гордо и самољубиво зажелевши да достигне висине божанског живота сам, сопственим трудом, не прихватајући руку живота коју му је Бог пружио. У моменту прекида заједнице са Богом, силе смрти, које су, иначе, и постојале у створеном човеку, су се активирале и овладале човеком, а тиме и читавом тварном (створеном) природом. Првим преступом Адамовим, који се и зове првородни грех, човек је остао (а не постао) смртно биће. Предзамишљени план Божији да се бесмртно (Света Тројица) и смртно (свет, кроз човека) сједине да би смртно постало бесмртно, доведен је у кризу, у питање. (Овде се може поставити питање: Зашто је Бог улазио у овакав ризик? Зар тако свемогући Творац није могао створити безгрешно биће? Одговор је, наравно, потврдан. Бог је могао створити биће које би му се савршено покоравало и које не би имало могућност да погреши. Без слободе, пак, то биће не би било достојно Творца који све слободом својом ствара, нити би то биће било одговорно за било који свој поступак, нити би се то биће звало човеком, већ роботом или марионетом.) То је била цена стварања слободног бића****.

5. Покидане везе заједнице човек није могао да састави. Радило се о расцепу онтолошке, а не етичке природе*****. Онај који нас је из љубави створио и након нашег гордог „не“, не одустаје да све чини да нас „из смрти у живот“ преведе. Почиње историја спасења, која води коначном и финалном догађају — бесмртном и вечном животу у Царству Божијем, а то за нас значи, у Цркви. Дакле, Црква је тај предзамишљени план Божији и крајњи циљ историје, јер је њена суштина победа над смрћу и вечни живот њених чланова са Господом Исусом Христом, Богом Оцем и Светим Духом. Централни догађај историје спасења, понављамо, јесте Васкрсење Христово. Син Божији који је постао човек зацелио је смртну рану Адамовог раскола. Као истинити човек он не понавља Адамову грешку, не граби све за себе, већ, напротив, он као бесмртни Син Бога Оца пристаје да ради човека уђе у борбу против смрти. На Велики Петак изгледало је да више нема наде. На крсту је разапет и умро за нас сам Цар Славе. Заиста, да се живот Месије завршио тада, историја се не би могла назвати историјом спасења. Свет би наставио да живи=умире, пролазећи кроз таму и језу смрти. Након Велике Суботе, у освит Недеље, мала група јеврејских рибара, апостоли Христови, постали су први сведоци најрадосније вести која се икада могла чути: „Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос и ти си се сурвао! Васкрсе Христос и падоше демони! Васкрсе Христос и никога више у гробу нема!“ Христос васкрсе из мртвих, (својом) смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!!!******

6. Након свог преславног Васкрсења, Господ Исус Христос се 40 дана јављао својим ученицима (апостолима), о чему нам сведоче 11 библијских описа неких од тих појављивања Васкрслог Господа. Оно што је заједничко свим тим описима и што је за Православну Цркву од изузетне, животне важности, јесте чињеница да су се све Христове појаве пред ученицима збиле када су они били за трпезом, тј. када су служили Литургију. Сва Христова обећања, да ће увек (дакле, и након свог Вазнесења) бити са својим ученицима када се они сви саберу на једно место око свога првога кога изаберу, обистинила су се након Васкрса на недељним Литургијама. Света Литургија или Света Евхаристија постала је једина служба на којој је могло доћи до живог сусрета са Господом Исусом Христом. Оно што је важило за апостоле, важи и за нас и за Цркву до краја века, тј. до Другог Христовог доласка и успостављања Царства будућег века: Господ је са нама када дођемо на Литургију, a све што чинимо у периоду између две Литургије јесте само наша припрема. Oно, пак, што је циљ те припреме јесте одлазак на Литургију и причешће Телом и Крвљу Христовим.

7. Након свог Вазнесења, Бог нам се, дакле, открива преко људи, конкретних чланова литургијске заједнице, преко оних са којима смо заједно на Светој Евхаристији. Сам Христос је обећао првој црквеној заједници да ће бити са њима (нама) у све дане до свршетка века, а та присутност се остварује управо на Светој Литургији, на којој се Христос јавља свима онима који су ту слободно присутни, који су за њега везани, који га воле. Христово присуство међу нама остварује се Светим Духом, кога је Христос предао својим апостолима и следбеницима као Духа Утешитеља, Духа заједнице. Сабрање на једно место у име Исусово Духом Светим, чини присутним Господа Христа, иако је он физички одсутан. Његово присуство у одсутности плод је љубавног сабрања у Духу Светим, који, долазећи из будућности, конституише Личност Долазећег Христа. Само благодарећи нашој слободи и заједници са другим људима као иконама Христовим, ми улазимо у слободну бесмртну, вечну, заједницу са есхатолошким Христом, Спаситељем. Нико не може, дакле, бити хришћанин сам за себе, мимо литургијске заједнице, умишљајући неко своје хришћанство као идеологију. Ако се са осталим крштеним хришћанима не сабира у Цркву недељом на Литургији, потврђује речи старе хришћанске пословице „unus christianus, nullus christianus“ (један хришћанин = ниједан хришћанин)*******!!!

8. Заједница слободе човека са Богом Оцем кроз Христа, Сина Божијег, у Светом Духу, која се пројављује на Литургији, има своју структуру. Та структура Литургије, која је уједно и структура читаве Цркве као заједнице, извире из будућег Царства Божијег, које ће доћи када Христос буде поново дошао. Царство Божије, према старозаветним очекивањима, представља вечно јединство изабраног народа око Месије (Христа) на једном месту (Јерусалим). Управо имајући у виду ту структуру, Црква је Царство будућег века схватила као заједницу крштених и спасених око Христа у Духу пред Оцем у Горњем Јерусалиму, будућем светом месту сабрања. Христос, окружен апостолима, анђелима, свима светима и свом природом у вечном загрљају љубави — Царство Божије. Ово исто се у икони види на Светој Литургији: на месту Христовом је епископ, на месту апостола свештеници, као анђели су ђакони, сабор свих светих иконизован је у лику сабраног народа који сву природу доноси на Литургију у виду дарова. Тако је Литургија већ сада Горњи, Вечни Јерусалим, само у икони. Учествујући у њој, предокушамо наше учествовање у Царству Божијем. Литургија је наша веридба са Царством будућег века, а само венчање бива када дође Христос и то потврди. До тада, причешћујући се, сваки пут изнова изражавамо жељу да будемо са Христом и свима светима у Царству коме нема краја, у незалазном дану Царства Христовог.

* Предавање одржано у Јасенку 9. августа 2004. за вероучитеље Подунавског архијерејског намесништва.

** Свети апостол Павле каже да ми хришћани „овде немамо постојаног града, него тражимо (чекамо) онај који ће доћи“.

*** Учење о бесмртности душе, без обзира на своју укорењеност у појединачним размишљањима хришћана свих конфесија (дакле, и католика и протестаната), није хришћанског порекла. Оно потиче из грчке филозофске мисли (Сократ, Платон, Аристотел), некритички је прихваћено од појединих теолога и никад није представљало општи став Цркве.

**** Са правом се хришћанска историја света и човека назива „драмом слободе“, како Божије, тако и наше.

***** Онтологија је наука о бићу, тј. о основима постојања и стварности, а етика о нашем делању, понашању и моралу. Адамов расцеп тицао се, дакле, самог бића, живота, а не моралне грешке, која би се могла исправити нашим трудом, нпр. покајањем. На крају крајева, у Библији стоји да Адам, након пада, „седе и горко (покајнички) заплака“, али то, очигледно, није ништа значило за наше спасење.

******* Ово је текст тропара Васкрса. (Тропар је централна богослужбена песма једног празника у којој се кратко, али директно објашњава и тумачи суштина дотичног празника).

******** Такав човек може бити религиозан, али није хришћанин без обзира што, на пример, у своме уму исповеда веру да је Христос Бог, Син Божији, и све друге хришћанске догме и верске ставове.