RSS Новости:

Прво коло сабраних дела о. Георгија Флоровског
Изашла из штампе седма свеска часописа „Браничевски весник“ (2016)
Светосавска академија „Куцајте и биће Вам отворено“, Пожаревац, 2017.
Изашао из штампе други том биографског лексикона „Свештено­служитељи Браничевске епархије“
Најновији број часописа „Саборност“ X (2016)
Промоција књига о епископу браничевском Венијамину (Таушановић), Пожаревац, 2016.
Састанак вероучитеља са Владиком, јули 2016.
Осмо епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2016.
Изашла из штампе књига „Хришћанство у вртлозима савремености“ аутора др Зорана Крстића
Изашла је из штампе дванаеста књига библиотеке „Приручници“

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Координатор Просветног одбора Пожаревачко-браничевске епархије, ђакон Златко Матић

Рецензија на „Православни катихизис, уџбеник за 3. и 4. разред средњих школа“ аутора епископа Игнатија Мидића

Наставним планом и програмом Катихизиса, у III и IV разреду средњих школа, предвиђена је обрада и продубљивање основних појмова православне христологије (Тајна Христова), која је у предању и богословљу Цркве неодвојива од еклисиологије. Будући да је слободно јединство тварног и нетварног у личности Сина Божијег, циљ ради којег је Бог и створио свет, као и да се тај циљ пројављује као Царство Божије, сасвим је природно да је трећа велика област теологије, есхатологија, истовремено и наставна целина која непрекидно држи у јединству све остале области и методске јединице, предвиђене за оба завршна разреда средњошколског образовног циклуса.

Чињеница да се ради управо о завршним разредима у којима се предаје верска настава, истовремено је, очигледно, аутору пружила могућност да уздигне богословски ниво излагања програмом предвиђене материје. Ту могућност аутор је веома добро и обухватно искористио и тиме, још једном, потврдио да веронаука треба да буде такав наставни предмет који ће, далеко од стерилне апологетске расправе, понудити свеобухватни приступ животу, холистички поглед на свет, савремену цивилизацију и проблеме човека у њој. Горе поменуте три велике области теологије, одговарају на изазове нашег света, пружају одговор на питања савременог начина живота у који, најчешће сурово, бива убачен млади човек данашњице.

Суштинско питање које данас стоји пред људима, јесте проблем постојања у једној јединој димензији. Димензија која лебди над „једнодимензионалним човеком једнодимензионалног друштва“, димензија апсурда и бесмисла, јесте смрт. Овај уџбеник епископа Игнатија, пре свега због тога што је верно сведочанство православне евхаристијске традиције, отвара младог човека за димензију живота, и то живота вечног. То је, заправо, димензија црквеног, евхаристијског живота, који је једини начин постојања који обезбеђује превагу живота, јер је то постојање у Христу Господу, Васкрслом победиоцу смрти, који твар уводи у вечне односе личности Свете Тројице. Сотириолошке претпоставке православне христологије, толико су пута спретно, а истовремено, ненаметљиво подвучене у уџбенику, па затим и појачане кроз питања и теме за размишљање, који прате сваку лекцију, да би се могло рећи да је овај ауторов подухват први аутентични приручник православне христологије на нашим просторима, прилагођен узрасту ученика средње школе. У лекцији у којој, на пример, треба објаснити догмат Халкидонског, четвртог васељенског сабора, истанчаност богословских разматрања и методе закључивања, као и лакоћа њихових представљања ученицима, достиже високе размере, којима се и доказује да се ради о срцу православне теологије. Аутор, наиме, посматра, конкретно, четири кључна израза поменутог Васељенског сабора, односно, термина „несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно“, којима се описује сједињење божанске и људске природе у ипостаси (личности) Сина Божијег. Оно што у свему томе јесте суштинска новина у односу на све друге уџбенике (посебно оне које имамо за стручне богословске школе), јесте поглед на орос Сабора у контексту дијалектике створеног и нествореног, а кроз призму љубави и слободе као онтолошких категорија. Захваљујући оваквом тумачењу и приступу свим осталим темама наставног програма, пред собом заиста имамо уџбеник православног катихизиса. Сматрамо да младим људима треба рећи ко је Христос и шта је Црква и то управо као што је то учинио Аутор: афирмативно представљајући реалности од којих зависи наше вечно биће, а не негативним одређењима у односу на друге, као што се до скора неретко чинило.

Убеђени смо да на овај исти начин треба разумети и обраду оних наставних јединица, које припадају области догматике званој Упоредно богословље. Зрелост критичке свести Аутора, посебно је евидентна у свим лекцијама у којима се описују разлике православне и римокатоличке теологије и, посебно, еклисиологије. Сигурни смо да ће зрела анализа разлика ова два крила хришћанства (источног и западног), која је пружена на богословски аргументован начин, учинити да млади схвате у чему је заиста срж деобе два дела хришћанског света, као и да уоче где се налазе главне препреке жељеног васпостављања јединства. На тај начин ће, уверени смо, наши млади нараштаји, они који су већ и који ће све више бити окосница наших литургијских сабрања, са болом носити трагедију деобе (баш као и Аутор), и собом сведочити могућност превазилажења раскола у дијалогу љубави, далеко од агресивне полемике.

Руководећи се старом хришћанском методолошком претпоставком да „вид много боље уверава од слуха“1, уџбеник који критички представљамо, заокружен је темом Теологија православне уметности, са посебним освртом на православно црквено сликарство. Оригиналност обраде ове важне области теологије и саме наставе катихизиса, заиста представља изразити печат Аутора, специфичну разлику савремене православне теологије, чији је он представник, а која је, напокон, поново есхатолошка (евхаристијска) у односу на застареле схоластичке клишее стерилног и пасивног историцизма. Овде је довољно подсетити се само бритког сагледавања онтолошких последица на које Аутор указује, анализирајући само разлике у натписима на фрескама или иконама Распећа Господа Христа, сликаних на Истоку и Западу. Тиме су ученици поново упућени на дубље сагледавање стварности, упућени на бег из јед(и)не димензије која им се медијски намеће, и позвани у свет иконе, свет будућег Царства, чији је икона верни сведок.

У једној својој књизи, аутор, епископ Игнатије, је упозоравајући све нас, записао: „Недовољно познавање теологије у њеном изворном изразу (…) највећа је препрека да се неко активно укључи у Црквени живот“2. Уџбеник који је пред нама и који, у својству предавача верске наставе и координатора катихизиса на широком нивоу једне епархије, најтоплије препоручујемо, у огромној мери уклања горе поменуту препреку активном укључењу у живот Цркве Божије, у живот вечни.

1 Овако, наиме, Св. Кирило Јерусалимски започиње своју прву мистагошку катихезу: „Пошто знам да вид много боље уверава од слуха, стрпљиво сам чекао време, како бих вас кроз лично искуство нашао много спремнијима за слушање проповеданог …“

2 Епископ Игнатије, Сећање на будућност, Београд, 1995, стр 132.

* Преузето из „Саборност“ 1—2/2006.