RSS Новости:

Изашла из штампе седма свеска часописа „Браничевски весник“ (2016)
Светосавска академија „Куцајте и биће Вам отворено“, Пожаревац, 2017.
Изашао из штампе други том биографског лексикона „Свештено­служитељи Браничевске епархије“
Најновији број часописа „Саборност“ X (2016)
Промоција књига о епископу браничевском Венијамину (Таушановић), Пожаревац, 2016.
Састанак вероучитеља са Владиком, јули 2016.
Осмо епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2016.
Изашла из штампе књига „Хришћанство у вртлозима савремености“ аутора др Зорана Крстића
Изашла је из штампе дванаеста књига библиотеке „Приручници“
Изашао из штампе зборник еклисиолошких студија

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

1.1.2008. | Веронаука » Прилози

Свештеник Драган Стокин

Методика веронауке пред актуелним проблемима

(Пољуљани) ауторитет вероучитеља и (не)заинтересованост ђака

У мноштву проблема који се јављају у катихетској (вероучитељској) пракси, а који се на сву срећу, са мањим или већим успехом решавају, сасвим сигурно најчешћи и највећи проблем јесте двоједни феномен, познат као криза ауторитета (вероучитеља) и (не)заинтересованост (ђака).

Нажалост, проблем је крајње комплексан самим тим што се јавља у одређеном тренутку, под датим околностима сусрета конкретних личности.

У пракси (конкретним случајевима) узрокују га многи чиниоци које би било тешко на једном месту побројати; но, будући да је један Давалац свих добара и један кваритељ — без обзира како се пројављује његово деловање — ми ћемо покушати да, у виду смерница, дамо оријентире који би могли да послуже као путоказ за излаз из проблема.

У првом делу ћемо изнети проблематику са секуларно-просветног аспекта — онако како је, нажалост, посматра и добар део катихета–вероучитеља — а потом ћемо исти проблем сагледати из перспективе црквеног искуства.

Дакле, на првом месту треба указати на учинак нихилина који, полако али сигурно, (кроз „науку“, моду, медије...), како на индивидуалном тако и на колективном плану, човека чини апатичним и незаинтересованим, омамљује га и затвара у егоцентрично „ја“. Своди га на два питања; на остра­шћено: шта ми прија и шта ми користи? То су питања која су у основи сваке активности савременог човека, па и младих. Ово чини да деца са интересовањем слушају само оно што сматрају корисним (овде се, када се има у виду школа, обично подразумева: „оно што морају“. Слушају предавања да не би касније добили слабу оцену...), а веронаука, морамо признати — поготово ако се предаје „традиционалистички“, као верска наука — на њих не оставља утисак нечега баш преко потребног. Може да има неку културолошку, етнолошку вредност; у почетку чак и да занима, али временом засити и постане само још један предмет који додатно замара ионако заморену децу.

(Узгред буди речено, фактор који омогућава да професори других — профаних предмета држе какву-такву дисциплину на часу јесте тај што, да ће деца морати да одговарају оно што су чула за оцену, која на крају крајева, врло лако може да буде плод утиска професора о ученику..).

На фактор оцењивања веронаука, будући да је изборни предмет чија оцена не улази у просек, сасвим сигурно не може да рачуна. Наставне јединице слушане на часовима веронауке нико никада неће одговарати за оцену, па отуда не морају да се памте (а самим тим, ученик не мора да пази на часу, што би по себи подразумевало дисциплину и потребну тишину).

Следећи проблем, вероучитељу ствара законски пропис који брани да се деца удаљују са часа. Овим је вероучитељ (додуше и сваки други професор) приморан да на часовима трпи и оне који су се определили за веронауку не из свесне и добре намере, него из неког успутног разлога, па будући да нису вођени интересовањем, врло често ометају и оне који би хтели да слушају.

Ако се овоме придода чињеница да ће вероучитељ као ауторитет сасвим извесно наићи на отпор поколења са којим се сусреће, а које следи (огољеније и бруталније него сва ранија) чврсти курс рушења сваког ауторитета и норми само ако се може — мора се признати да је положај вероучитеља веома незавидан.

Напад на његов ауторитет и опструкција часа готово су стопроцентно извесни, а од педагошких механизама за принудно наметање ауторитета и реда на часу, остаје му само онај најнепожељнији: да тражи дисциплинску меру којом би разредни старешина или Наставничко веће казнило ученика.

Ово ни у ком случају није добро за ученика, а камоли за вероучитеља. У најбољем случају стиче се аверзија само према вероучитељу, како код кажњених, тако и код осталих ђака. Самим тим се губи и могућност за остваривање циља веронауке: да деца заволе Христа, Бога милостивог и дуготрпељивог, који једнако трпи и воли и зле и добре, а кога сведочи и оприсутњује вероучитељ не само својом причом него свим својим бићем, o чему ћемо подробније говорити даље у тексту.

Према изложеноме, вероучитељ је доведен у безизлаз. На удару је деце одгајане у цивилизацији новосветског реал-хедонизма, у којој се Бог призива само кад затреба, па и то само као средство за постизање циља, а не као Бог.

Међутим, сви ови проблеми, као и они који из њих извиру, ма колико изгледали непремостиви, једном су унапред побеђени за свагда, или боље речено, никада нису ни представљали проблем истини хришћанске Благовести.

Проблем настаје у моменту кад веронаука почне да се предаје као свака друга наука, а апостоли Благовести постану вероучитељи који предају веронауку схоластичко-лекцијашки, као науку која обогаћује знање.

Порекло и генезу овога феномена нећемо разматрати јер би то подразумевало преопширну дигресију која би непотребно оптеретила текст. Довољно ће бити да кажемо да је један од значајних фактора за настајање овакве веронауке тај, да је у једном историјском периоду у хришћанству наклоњеним државама (где се Црква осетила као код куће) веронаука, богатећи свој садржај разним богословским дисциплинама, у мисионарском смислу, постала сама себи проблем, постала је „прекрасан рам препун детаља, али са нејасном иконом у себи.“ Постала је својим садржајем мешавина библијске историје, историје Цркве, националне историје, таксативно изложених догматских истина и канонских одредаба, црквених песама и химни и још много, много чега, што се све укупно са молитвословљима учи напамет, без слуха да ли то некога занима или не.

Веронаука је постала лепа наука, али је, нажалост, изгубила силу јер је запоставила своју срж, саму Благовест.

Престала је да буде питање живота и смрти, истинска философија која човека без обзира на његов узраст, културу и образовање, радикално упућује на трезвење и истинску мудрост.

Стављајући тежиште своје проповеди на хришћанске вредности, довела је себе у ситуацију да као вредност буде негирана; постала је наука која може да занима или не.

Интересантна је чињеница да управо они вероучитељи који се жале на слабу заинтересованост и лоше понашање ученика на часу, јесу ватрени заговорници и следбеници овакве веронауке. Нажалост, они узрок проблема не виде у методици и садржају свог излагања, којим могу да заинтересују само заинтересоване и начине верујућима само побожне, већ проблем виде у непобожној деци и безбожном систему. Полазећи ваљда од „историјске чињенице“ да су апостоли имали успеха у ширењу Јеванђеља јер су га ширили међу побожним и благочестивим хришћанима, уз свесрдну помоћ побожне римске државе?!

За разлику од ове, веронаука као истинска Благовест, као позив и сведочење новога живота у Христу сведочи не једно дато шта, него једно делатно како; како остварити смисао живота, како задобити живот вечни.

Устројена као мистагогија, као истинска философија, ова веронаука покреће човека суштински, измешта га из њега самог, покреће га на двиг и подвиг из самообожавајућег мрака, црне рупе — која, као природна нужност твари узете саме по себи и њега и све његово својом центрипеталношћу увлачи у безличност и прождире; што завршава у коначном разорењу, у смрти — и чини способним да прогледа светлошћу познања и вапије за истинским смислом и животом.

Православна веронаука нема за циљ да упозна слушаоца са истином о Богу, она има за циљ да упозна и доведе га у заједницу, лицем у лице, са самим Богом.

Наравно, вероучитељ ово не чини силом свога ума и својих речи него уз помоћ благодати Духа Светог, коју прима примањем благослова од свога епископа (наравно, ако га прима смирено са вером) за ову службу. Овај беше упућен на пут Господњи, и горећи духом, говораше и учаше право о Господу. Дап 18, 25.

Дакле, то није предавање научених истина које вероучитељ стекне учењем. Оно је предање самог Духа Истине који је утешитељ и вечна радост јер је Дух живота вечног, Дух Христа који је победио смрт. Она је богословље које слови Духом самога Бога Слова, којег људско срце или прима или му се противи, али никада не остаје према њему равнодушно. Силом Духа Истине којег у себи носи, истинска веронаука директно погађа људско срце и руши позорницу прелести којом од Бога отуђена и отпала твар — лажбиће, обмањује и ствара утисак да је биће, а што се на крају за човека завршава као па–као (као да јесте, а у ствари није).

Факат незадрживе ефемерности и пропадљивости света по себи, разоткрива сву бесмисленост и погубност атеистичког животног става. Дарови личности који човека чине човеком, који су неуништиво запретени у човековом бићу као његова природа или боље рећи неуништиви природни инстинкти који човека чине вечно жедним живота неминовно траже пуноћу и одговор.

Устројена и укрепљена Духом Истине ова веронаука јесте Логос живота и отуда једини одговор који може да задовољи овај исконски вапај људскога бића. Она пред човека, који је икона тог истог Логоса, која се додуше може унаказити, али не и уништити, стаје као живо огледало на које он реагује или покајнички, желећи да се врати првосазданој лепоти — у заједницу живота која се остварује у Цркви као икони будућег века — или пак жели да га уништи да неби о-гледао своју ругобу. Дакле, и у једном и у другом случају вероучитељ пред собом нема безвољне незаинтересоване слушаоце, него активне личности које ће у зависности од своје пријемчивости или свим срцем својим примати Логос живота да се у њих усели Духом својим, Духом Истине, и постати истински синови истинског Оца, или ће испуњени духом разорења покушавати да криве и клевећу живот, представљајући га као живот за страст — као живот за смрт.

Дакако, вредност веронауке овако устројене није у томе што ће обратити свакога који је чује — неко ће семе пасти и на каменито тле, неко ће пасти крај пута, али ће многа пасти на плодно тле и донети свој род — њена вредност је у томе што овако сведочена јесте Благовест пуноће Истине која потреса земљу и све земаљско у темељима њезиним.

„Јер Јеванђеље наше не би к вама само у речи него и у сили и у Духу Светом, и у великом признању“, каже апостол Павле.

Њен циљ је предавање управо тог Духа, Духа који разгорева срца и топи мржњу која ништа не воли него само користи и искориштава; мржњу која човека чини смрзнутим и хладним према Богу, ближњима, целом свету, па и себи самом.

Она је предање Духа који је Дух Оца и Сином се даје, који свагда јесу и на исти начин јесу и свуда заједно јесу и никада нису један без другога, и у нама присутни чине да и ми уистину будемо и јесмо.

Наравно, ово претпоставља да је и сам вероучитељ, раскрстивши са сујетом овога света, испразнио себе од его-кратије и предавши све своје и самога себе Христу Богу, постао онај који нема ништа ван Христа и без Христа.

Прави вероучитељ, не тражећи славу своју него славу Божију, Христом живи, Христом дише, Христом мисли, Христом проповеда, јер не живи више духом својим него Духом Христовим.

Отуда читав свет воли љубављу Христовом, воли сав свет до саморазапињања. Свима бива све, са сваким саосећа, све разуме, о свакоме се мајчински стара јер га мајчински воли.

Христос је Црква — Црква је мајка; мајка која са муком рађа, (од увек са муком и увек са муком) за живот вечни. Отуда Црква и они који заиста припадају њој, воле мајчински. Мајка пати свим својим бићем и све ће да уради када су јој деца болесна не би ли их спасила смрти. Ако треба, сваку муку ће поднети да их спасе бола, патње и уздисања. Прави вероучитељ никада неће бити равнодушан колико ће ученика имати и хоће ли бити заинтресовани или не. Он ће свим својим бићем сведочити тајну спасења у Христу, трпећи и поруге и подсмехе и безобразлуке, све ће да разуме и биће способан да сиђе и у сам ад, не би ли кога оданде извукао.

Није, дакле, погрешка у свету што је свет и што размишља светски. Као што је размишљао и делао некада, тако размишља и дела и сада — грешка је у апостолима ако не проповедају апостолски.

Проблем је што сами апостоли не примају Духа Истине који би у срцима њиховим запалио светлост истиниту — Да вера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој. 1Кор 2, 5.; — Светлост која светли свету да не ходи по тами па не би морали да брину и смишљају шта ће рећи гордом човеку овога света, нити би бринули за сопствени ауторитет јер њихов ауторитет не би почивао на слабашном човеку, него на Духу и сили стваралачке речи Господње која би излазила из уста њихових.

Не брините се унапред шта ћете говорити, нити мислите; него шта вам се да у онај час оно говорите; јер ви нећете говорити него Дух Свети. Мк 13, 11.

Видимо да постоје паралелно два приступа Јеванђељу па отуда и две веронауке, а самим тим и методике којима покушавају да постигну свој циљ. Једна је веро-наука, верска наука, која је настала по узору на профане науке (сакупљањем података, повезивањем сакупљених података у целине, систематизацијом тих целина...); у остваривању програма се ослања на наставна средства, наставне методе итд.; и у њих се првенствено нада. Почива на сили и довитљивости човека, па отуда и дели судбину савремене педагогије и методике (као и и уопште узев цивилизација) при сусрету са нарастајућим нихилизмом који дроби и човека и све људско у безличну стихију страсти.

Друга је мистагогија, истинска философија, Благовест новога живота у Христу. Она се тако и преноси и предаје: као живот у Христу.

За њу Свето писмо није књига прошлости. Нови завет још увек траје и трајаће до Парусије. Још увек се неки одазивају речи Господњој, некима је то лудост, а некима је саблазан па је прогоне.

Вероучитељ ове веронауке не стиче своје образовање учећи напамет знање о Богу, већ се свим срцем својим, и свом душом својом, разапиње жељама и страстима — свом егоцентру, и постаје заједничар Крста Господњег којем је вертикала — љуби Бога свим срцем својим, а хоризонтала — љуби ближње као самога себе; Крста, који је ништа друго до Литургија: враћање посрнуле, наружене, на смрт болесне творевине Богу.

Кроз ову спасоносну тајну Христову, кроз Литургију, кроз Цркву, Духом Светим, вероучитељ постаје христоносац, духоносац, носилац пуноће истине. Отуда и има ауторитет Христов јер има ум његов. Има љубав и послушност према Богу Оцу као Оцу своме; према Духу његовом као Духу своме (без њега не може да дише јер је Дух његов); према свету, који у злу лежи, као према себи самом јер је створен љубављу, за љубав и вечно блаженство, а пропада у заблуди јер не зна шта чини.

Зато смирено са љубављу сведочи и проповеда: Покајте се јер се приближило Царство Небеско; ево ту је, окусите и видите како је благ Господ. Труде се, муче се; на страдање и на смрт пристаје, у нади да ће наћи макар једног који уши има, који ће послушати; јер онај који, макар само једном, послуша и осети сладост речи Господње у Цркви, која у срце уноси радост неописиву и неуништиву, постаје послушан и слуга (слуха) Господњи до смрти.

Љубав чини да воља и жеља онога кога волимо буде наша воља и жеља. Ако некога истински волимо, не само да ће нам бити ауторитет коме смо послушни, бићемо спремни да умремо, само да га не изгубимо.

Наравно, припадници „традиционалистичког“ приступа веронауци и побожности на ово гледају као на религиозни фанатизам и болесни радикализам, па чак и јерес, како кажу „православног егзистенцијализма“. То је болесна философија која чини да човек претерује, да нема ништа од живота?!

Ово свакако не значи да је православна веронаука, предавана као литургијска — мистагошка катихеза, разоваплоћено мистичко увођење у духовне сфере које презире и радикално одбацује све светско, па и педагогију. Нагласак смо ставили на то да је све светско, просвета, па и читав свет, обездушен и беживотан без живота Цркве, без Духа Животодавца. Педагошко искуство, дидактичке методе, наставна средства и тако даље, све је то вредно и потребно, али као средство, јер по себи само, не може бити темељ на ком ће почивати веронаука (па и уопште образовање).

Истина се не познаје и не прима умом, него срцем, а срце је спремно да види истину само ако је чисто (Мат 5.), зато нам је потребан Дух Истине, који нас чисти од сваке нечистоте и открива у нама словесност свега, па и нас самих. Тек тада и само тада, вероучитељ, учитељ, па и сваки човек у свом животу, постаје способан да сведочи Истину и да спознаје Истину као заједницу, онакву каква она јесте.

* Преузето из „Саборност“ 2–3/2007.