RSS Новости:

Прво коло сабраних дела о. Георгија Флоровског
Изашла из штампе седма свеска часописа „Браничевски весник“ (2016)
Светосавска академија „Куцајте и биће Вам отворено“, Пожаревац, 2017.
Изашао из штампе други том биографског лексикона „Свештено­служитељи Браничевске епархије“
Најновији број часописа „Саборност“ X (2016)
Промоција књига о епископу браничевском Венијамину (Таушановић), Пожаревац, 2016.
Састанак вероучитеља са Владиком, јули 2016.
Осмо епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2016.
Изашла из штампе књига „Хришћанство у вртлозима савремености“ аутора др Зорана Крстића
Изашла је из штампе дванаеста књига библиотеке „Приручници“

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

25.12.2011. | Веронаука » Прилози

Владан Костадиновић

Хришћанство и јелинско образовање – преглед односа и утицаја

Бити хрићанин је од самог доласка Месије било изазов. Тај изазов се огледао пре свега у разумевању тајне оваплоћеног Логоса, у познању и сведочењу онога ко Он јесте и каква је Његова улога у нашем спасењу. Радосна вест је своје укотвљење нашла у оквирима јеврејског и јелинског духовно-културолошког поднебља па је, у зависности од традиције на коју је наилазила, била истовремено саблазан и лудост. Но, без обзира на покушај системског затирања хришћана и њихове вере током прогона, без обзира на изазове преплитања и подметања нехришћанског дуализма, антитринитаризма вера у Христа распетог и васкрслог је цео свет прожела.

Хришћанство је као вера настало и ширило се у конкретном времену и простору у потпуности користећи форме мисли и изражавања тадашњег света, конкретно Римског Царства. Почев од Светог апостола Павла, хришћанство је успевало да се надовеже и искаже не потирући постојање античког света. Павле је као апостол незнабожаца следио задатак постављен од самог Господа - идите и крстите све народе. Испуњавајући ово послушање, Павле је био со земљи, све свима како би они поверовали је Исус Христос, како би разлучили Спаситеља међу глувим, мутавим и слепим опсенама идола. При том се Свети апостол Павле, мада је благовестио једину новост под сунцем, није упињао да револуцијом сажеже, презре или одбаци постојеће. Форма постојећег начина комуникације и изражавања је прихваћена и вером преображена, а резултат тога јесте превазилажење омеђености јеврејског историјског оквира. Резултат тога јесте настанак хришћанске цивилизације.

Управо способност преображавања темеља античке мисли била је једна од главних карактеристика великих отаца и учитеља Цркве као што су били Свети Јустин Мученик (Философ), Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов, Свети Максим Исповедник, али и велики хришћански писци који су оставили трајан утицај на развој како богословља, тако и комлетног хришћанског друштва као што су били Климент Александријски, Ориген или писац Корпус Ареопагитикума. Античка интелектуална заоставштина се не потире, да се неби онемогућило разликовање жита од кукоља. Она се експлоатише у двоструком циљу – да приближи Христа незнабожцима и да постане постамент за изградњу и усавршавање истинске философије тј. хришћанске цивилизације.

Свети Јустин Мученик је припадао оној генерацији хришћана који су користећи плодове античког образовања сишли у дубину сопственог постојања и тражећи одговор на питање смисла битисања пронашли Христа. Други век, а нарочито његова друга половина је време интезивирања потраге за изласком из лавиринта нужности античких трагедија. Античко образовање (музика, геометрија, граматика, беседништво) је помогло огољавању проблема усуда који је прожимао сву јелинску мисао тако да је споменута потрага била логички след. У таком духовном окружењу Свети Јустин открива Христа који је поломио стеге нужности и целим бићем му се предаје. Погружујући се у тајну Оваплоћеног, Јустин се не одриче онога што је био, не скида философски палиј, али га приноси Господу, освећује га. Философско знање му и помаже да Грцима објасни Тројичног Бога, да нагласи да се пројава Бога Оца у историји догађа кроз Његовог Сина. Користећи се постојећим формама изражавања, Јустин као и његови савременици Аристид и Атинагора паралелно градњи богословског система унутар Цркве, исту брани од напада са спољње стране – брани је пред царем и сенатом. Апологета и философ Атинагора Атински у свом делу „О васкрсењу мртвих“ наглашава да је тело неодовојиви део људске природе човека. На тај начин се обрачунава са свима који тело, а кроз њу и сву материју проглашавају корифејем пропадљивости, изменљивости и тамницом духа. Користећи плодове сопствене јелинске учености, Атинагора истиче да је васкрсење мртвих награда или осуда тела за учињена дела. Васкрсење мртвих није плод моћи коју душа и тело имају сами по себи, већ еманација Божије свемоћи. Атинагора калеми библијско-откровењску веру на јелинску заоставштину при аргументацији реалности васкрсења. Ако је Богу немогуће да васрсне умрле, како му је било могуће да створи свет ни из чега. Уколико Бог може, а не жели да васкрсне, зашто је уопште стварао човека и послао му Јединородног ако је тај исти човек унапред изгубљен.

Александрија је захваљујући географском положају и својој бибилиотеци од седамсто хиљада књига била прави мали универзум у којем су се сусретала и преплетала стремљења различитих култура, традиција и школа много пре појаве хришћанства. Зато не чуди што је Црква баш у Александрији добила школу која ће својим учешћем у изградњи догмата, у омеђивању вере од невере, постати један од потпорних греда историје Цркве. Александријска школа за оглашене је имала два циља – да учи о вери и да припреми за крштење. У реализацији овог „наставног плана“ главни органон је било читање Светог Писма. Но имајући у виду шароликост оних који су школе похађали, а међу којима је било и оних који су из чисте радозналости долазили, за предаваче је употреба јелинских образовних метода и оруђа постала sine qua non лекција о Логосу Божијем.

Климент Александријски, један од стубова ове катихетске школе је у свом делу Стромата изрекао став који је био нека врста максиме, императива са којим се приступало ширењу хришћанске науке. Поимање тајни вере је у суштинској вези за спасењем, оно га имплицира. Хришћанско образовање јесте подвиг вере. Неминовно је запитати зашто је неопходно проучавање овосветских наука и философије када је већ констатовано да је Истина изнад њих. За Климента је одговор у томе што неук човек није могућности да разликује иситну од лажи. Свеобухватно образовање хришћанина није само себи циљ. Оно помаже у отварању ума и његовој комуникацији са срцем, а у циљу спознаје Христа. Служење Христу јесте изнад служења науци, али се наука не одбацује, не потире. Климентов однос према науци јелинском философском наслеђу представља путоказ за потоње генерације богослова који ће у разграничавању тријадолошких и христолошких истина од јереси, управо њему проналазити савезника.

Уколико и није најутицајнији хришћански писац свих времена, Ориген је свакако јединствена личност која је својим делом на афирмативан или негативна начин утицала на читаву плејаду Отаца и учитеља Цркве од кападокијаца, па до Светог Максима Исповедника. У узаврелој Александрији, Ориген је свим својим бићем тежио да укотви хришћанску мисао међу незнабошцима. У њему се љубав према Христу сјединила љубављу према учености и образовању. Осећајући на самом себи плодове ове синергије, Ориген је поставио себи за циљ преображење свих области људског знања.То је једино могуће продирањем духа хришћанства у структуру постојећих интелектуалних форми. Ориген је тако на прво место ставио тумачење Светог Писма и постулата хришћанске вере. Но као припрему за ерминевтику, Ориген је саветовао пролаз кроз умне ходнике дијалектике, физике, математике, астрономије и геометрије. Зашто? Управо ради дисциплиновања ума и његовог отварања за разоткривање истине корак по корак. Од некуд се мора кренути ка Христу и за Оригена је, као и за Климента почетна тачка било свеобухватно и енциклопедијски савладано јелинско наслеђе.

Без обзира на потоњу осуду Оригеновог учења, управо је његово коришћење плодова античке научености, макар и несавршено и по његово православље контраиндиковано било подстицај за генерације богослова које ће чинити темељ православља, за актере тријадолошких и христолошких расправа четвртог и петог века.

Друга половина трећег века је била време када је намера инзналажења дистинкције вере у Тројичног Бога улазила у завршну фазу. Антитринитарне јереси које су за циљ имале релативизацију тројичности Бога зарад очувања монаде, једноте која је савршена, недељива и непроменљива су повукле са собом настанак бројних дискусија, реакција, сабора и решења. Међу њима је свакако личност Павла Самосатског који је као антиохијски епископ осуђен 265. године најистакнутији пример. Тврдећи да је Исус из Назарета усвојен од стране Бога Оца (јединог Бога) и тако постао Христос, Павле је започео одмотавање тријадолошког проблема који ће Цркву потресати у две фазе.

Под посредним утицајем Павла Самосатског био је и један од најпознатијих ученика антиохијске богословске школе – Арије. Рођени Либијац, изузетног и харизматичног беседничког дара, свештеник Арије је 317. године у парохији Баукалис где је служио, у Александрији почео да шири учење по којем је било времена када Христа није било, да је Син најсавршеније и првостворено створење Оца који је једини Бог. Арије се надовезивао на адопционизам Самосатског, а у даљој перспективи на космологију Оригена. По Оригену постоје два стварања - прво када Отац ствара бестелесне логосе који созерцавају суштину Творца и друго када услед пада бесплотних логоса долази до њиховог отелотворења. Првостоврени и једини неотпали логос јесте Христос. Арије је остао окоштали представник предхришћанског односа према Богу који мора да буде један, недељив, јер једино тако Бог може да постоји. Сам, недељив, непокретан, непроменљив – неки су од атрибута даваних Богу, а који су произилазили из јелинске философске заоставштине која у том тренутку није била довољно преображена.

Сабор у Никеји је требало да стави тачку на Аријеву застрањеност, али се показало да ће тек синтезом отаца Кападокије овај тријадолошки проблем добити свој епилог.

Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов и Свети Григорије Ниски се појављују у тренутку када је никејско православље скоро у потпуности потиснуто на Истоку. Први Велики раскол Истока и Запада у Сердики 343. године је источну Цркву оставио на милост и немилост Аријевим настављачима који су се под изговором борбе против термина једносушност, а који су некад кориситли гностици тј. Савелијанци борили за „православље“. Херој борбе за никејско православље Свети Атанасије Велики је као борбени поклич користио управо термин једносушни, али је са протоком времена његова борба за православље на Истоку постајала све изолованија. Кападокијски оци названи још и младоникејци, стајали су пред задатком како да објасне православност термина једносушност, а у исто време потврдити тројичност Бога. У томе им је помогла античка наученост и међу многима Аристотел.

Свети Василије Велики, син познатог правника је од почетка имао могућност образовања на најбољим школама тог времена. Школовао се код најбољег беседика четвртог века – Ливанија, а затим и у Атини где је упознао сапутника на боготражитељском путу Светог Григорија Богослова. Свети Василије је из античког корпуса образовања повукао премисе које ће користи како у борби против аријанизма, тако и у утврђивању хришћана у вери. Он је био класициста просветитељ, представник ангажованог приступа јелинској образовној баштини. То сликовито показује његово дело Шестоднев које је Василије наменио најширем слоју хришћана који у цркви слушају читања из Постања. Користећи у потпуности научне резултате у области физике, аритметике, географије Василије тумачи стварање света у поптуно православном духу. Циљ му је да дијалогом са природним наукама антике створи својеврсни communicatio idiomatum између откровењског и јелинског сведочанства о постању. На овај начин Свети Василије чини да Христос проговори и језиком науке, да својим енергијама преобрази и освешта достигнућа људског ума не уништавајући их, него им дајући потпуно испуњење.

Син епископа у Назијансу, Григорије је попут Светог Василија користио полодове световног образовања, наравно уз неопходно филтрирање и одвајање корисног од онога што одводи на демонску странпутицу, у провалију пропасти. Најинтезивније међу Кападокијцима, Свети Григорије Богослов је користио методе истраживања и размишљања. Заједно са Василијем омиљено штиво за вежбање законитости размишљања и закључивања биле су Аристотелове Категорије и Прва аналитика.

Најмлађи међу овим Оцима био је несуђени политичар од каријере и адвокат, Григорије којег је Црква познала као епископа Нисе. Свети Григорије Ниски је био свестан да је паганско образовање припрема за разумевање вишег хришћанског наука. Он је правио аналогију између хришћанског прихватања образовања са Божијом заповешћу Јеврејима да узму египатско благо. Омиљена личност – помагач у објашњењу богопознања Светом Григорију је био Мојсије. Мојсије којег је родила и задојила јеврејка, а очувала египатска принцеза, којем је жена иноверка родила и одгојила децу у правоверју је за Светог Григорија Ниског био идеална личност за пластични опис динамичног односа јелинског образовања и откровењске вере.

Тројица Кападокијаца су се нашла пред изазовом да искуство заједнице њено исповедање вере у Тројичног Бога искажу категоријама јелинске мудрости, а у циљу недвосмислене потврде православности термина једносушност и потврде тројичности Бога. У остварењу овог задатка, кападокијци су пошли потчињавању знања о Богу познањем Бога. Познање Бога се врхуни у продору метаисторије у историју Оваплоћењем. О њему се не умује, Он је доживљава, а доживљено вазда враћа на пут за Кесарију Филипову и Петрово исповедање или, на пут за Емаус. Узимајући у руке античку заоставштину поимања Бога и одбијање поистовећења битишуће равни творевине и Творца, Кападокијци праве револуцију заменом питања шта постоји питањем како постоји. Узимањем Аристотелових суштина Кападокијци су као органон употребили сопствено јелинско образовање. Аристотел је разликовао суштину општих категорија које је назвао ипостас, а која је реално постојала јер је општа, непроменљива, стална. Пример за општу категорију јесте човек. Осим ове Аристотел је разликовао и сингуларну еманацију опште категорије која је променљива, нестална па зато и нема реално постојање. Пример за ово био би конкретан човек Петар. Док би за античког човека, човек био константа, а Петар променљива, за Кападокијце је реално постојање имао управо Петар - једна и непоновљива личност. Задржавши трајност ипостаси они су јој дали прерогативе конкретног постојања и то на примеру постојања Божијег. Бог је један не зато што има једну суштину, већ зато што има један узрок, а то је личност Оца. Име Отац указује на постојање Сина, а да се веза Оца и Сина не би претворила у просту рефлексију љубави и потврде постојања међу њима је Дух Свети који постојање Тројице чини потпуним. Надовезивајући се на Светог Атанасија да Отац рађа исту суштину, Кападокијци су отишли корак даље уводећи појам узрока и ипостаси којима су једном за увек осигурали како прихватање једносушности Оца и Сина јер Отац не може бити узроком постојања другој суштини, тако и тројичности Бога јер је сваком лицу Свете Тројице неопходна друга личност, потпуна и стварна ипостас да би постојала. Овај тријадолошки систем је имао непроцењив утицај на антропологију јер је човек, створен по лику Божијем, добио најзад објашење своје иконичности. То је образ Троједног Бога који постоји као личност, па је самим тим и човек позван да постоји као личност. Практично речено – да бих постојао неопходан ми је други. Други јесте мој рај, моје спасење, а не пакао.

Кападокијска синтеза категорија античког образовања и сведочења библијске вере је и поред зоакрета у односу према јелинском образовању током христолошких расправа петог века ипак била добар потстрек за касније генерације хришћанских писаца, богослова. Пренаглашавање двеју природа у Господу и поиствећивање начина постојања са суштином, тј. природом представљају ништа друго до рационализовање тајне Христовог оваплоћења на основу тековина јелинског образовања. Заиста је тешко схватити да Бог постаје оно што пре није био, да при том не престаје да буде Бог. Да ли прихватити цепање једног Христа на Бога и човека и тиме се вратити у поднебље Павла Самосатског, те га онда прихватити као савршеног, али само човека. Друга могућност је у Христу видети само Бога, неспособног за причасност са човеком, а самим тим и са целом творевином. Ове две крајности су имале исто порекло – непреображени јелински приступ постојању Бога који се не може мењати нити делити. Наравно да није била крива јелинска баштина, него они који су је на лош начин користили.

Некако у време опште конфронтације са јелинског образовањем крајем петог и почетком шестог века, појављује се личност која се скрива иза личности Светог Дионисија Ареопагите који је заједно са Дамаром једини поверовао у реч Светог апостола Павла при његовом првом боравку у Атини. Надовезујући се на Оригена, овај анонимус користи оруђе великог претходника у дефинисању Бога као Творца. Бог ствара свет, али не по нужности већ слободно тако да свет може да настави да постоји, додуше привремено, и мимо Бога. Творац и творевина су међусобно слободни с тим што је творевина призвана из небића и без Творца у небиће се и враћа.

Бранитељ православља у седмом веку, Свети Максим Исповедник је довршио пут којим је Ориген пошао. Објашњавајући постајање две природне воље оваплоћеног Бога Логоса, Свети Маским се осврнуо на Оригенову космологију, нарочито тријаду мировање-кретање-постање. Попут Кападокијаца и Максим је већ постојећи систем пресложио давши му православно обличје. Постање-кретање-мировање или битије-добробитије-вечнобитије јесу крај пута Оригенове космологије. Историја је тако добила позитивно одређење јер је виђена као могућност доброчињења, активног деловања на добробитије, као допуштање природној вољи да оствари свој ерос ка Творцу. У Светом Максиму Иповеднику, највећем философу међу Оцима Цркве врхуни се однос хришћанства и јелинског образовања, међусобни утицај и допринос обостраном развоју. Образовање је помагало хришћанству, а оно га је као органон користило за преображај њега самог и целе васељене.

На Истоку никада није постојала вештачка и увелико шизофрена подела и противречност вере и знања, као што је то био случај на Западу (нарочито у превирањима XV века). Заслуга за то припада пре свега наведеном односу који је Црква на Истоку имала према дохришћанском свету – христијанизација да, потирање и уништење не. Ово је имало великих импликација и на образовни систем Источног ромејског Царства, где је у потпуности задржан антички модел образовања (предмети који су се изучавали), али им је дат хришћански карактер. Континуитет образовања у царству Ромеја је била једна од ствари којим су се његови житељи поносили. Наравно, античке форме су биле полазиште сагледавања и савлађивања тајни Христове науке. Са друге стране Христова наука је преображавала свеки сегмент живота, па и само образовање. Човек је постао личност која имплицира постојање другог човека. Заједно, они понављају пут за Кесарију Филипову где им Отац Духом Светим открива да је Исус, Син Бога живога. Хришћанство је својом динамиком учинило живот борбом за отелотоврење добробитија, а све зарад стицања вечнобитија. До откривења те динамике је дошло управо захваљујући плодовима јелинског образовања.

Док је Запад тонуо у све експлицитнији обрачун вере и знања током предреформације, а од када и потичу корени савремене шизофрене поделе Господа на историјског и јеванђелског Исуса, у Константинопољу је настављено са традицијом синергије вере и науке. О томе говори и податак да је један од последњих ректора државног свеучилишта у престоном граду био Георгије Куртезије, који је у историју ушао под својим монашким именом. Био је то Генадије Схоларије и био први патријарх под Отоманском управом.

Један од категоричких императива савременог хришћанства јесте способност адаптације и артикулације јеванђелских истина кроз савремене форме. Ово може имати  благотоворни утицај у свету нетолеранције и растућих деоба по свим основама. Христос није и не сме постати рудимент прохујалих епоха, морални гуру. На нама је да наведено спречимо користећи управо форме које су нам дате, а за то можемо искористити искуство синергије јелинске образовне баштине и откровењске вере.