RSS Новости:

Божићна посланица Епископа браничевског, 2023
Часопис „Саборност“ у категорији истакнутих националних часописа: М52
Најновији број часописа „Саборност“ XVII (2023)
Промоција издаваштва на 66. Међународном београдском сајму књига, 2023.
Друга књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)
Прва књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)
Зборник предавања у помен м. Јована (Зизијуласа)
Зборник предавања м. Јована (Зизијуласа) са симпосиона у Пожаревцу
Други Свето­николајевски дани у част и сећање на Митрополита пергамског г. Јована (Зизијуласа)
У продаји је ЧЕТВРТО КОЛО сабраних дела о. Георгија Флоровског

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

1.5.2004. | Веронаука » Прилози

Координатор Просветног одбора Пожаревачко-браничевске епархије, ђакон Златко Матић

Извештај о спровођењу верске наставе на територији Пожаревачко-браничевске епархије поднет на Симпосиону вероучитеља у Београду 30. јуна 2004.

Трећа година спровођења верске наставе у Пожаревачко-браничевској епархији пружа нам могућност да извршимо подробну, веродостојну и, пре свега, искрену анализу резултата који су до сада постигнути, као и да, потпуно отворено, укажемо на конкретне проблеме којих, свакако, има, и то, признаћемо, у приличној мери.

Сама напомена да се ради о завршеној трећој школској, наставној, години, упућује нас на први од поменутих проблема, а тиче се оне почетне, прве генерације која је слуша(ла) веронауку. У Браничевској епархији, наиме, број ученика те генерације је сада 3–4 пута мањи него у првој години, а у појединим средњим школама њих има у символичком броју тако да су, најчешће, припојени ученицима другог разреда и са њима похађају верску наставу, али, опет, у мери у којој им то распоред часова дозвољава. Ти ученици су, очигледно, до максимума искористили ону логички апсурдну ситуацију да се, приликом, за то посебно организованих опредељивања, они определе за „ништа“. Зато се, када су у питању средње школе, јер у основним, пре свега, на селима, тај број се, ипак, није битно смањио, сви резултати нашег извештаја тичу, првенствено, првог и другог разреда.

У школама Епархије коју представљам, верску наставу предаје 200 вероучитеља (78 жена и 122 мушкарца), од којих је 22-оје (или само 11%) са високом стручном спремом (од тог минималног процента само половина је завршила Богословски факултет). Овај податак говори о новом, двоструком проблему, пред којим се налазимо: један је техничке природе, а други се тиче самог садржаја наставе. Прво, не постоји могућност да се адекватно покрију средње школе; један вероучитељ предаје у две или три школе, растрзан је обавезама, има непримерено висок фонд часова, па још ако је у клиру, ситуација се усложњава до максимума. С тим у вези стоји нови упитник пред нама, будући да ћемо од наредне школске године (2004/2005) имати велики број ученика трећег разреда, који, у готово свим градовима, у школу иду у супротној смени од ученика прва два разреда. У таквој ситуацији је апсолутно (математички) немогуће направити одговарајући распоред часова за вероучитеља који би држао наставу и пре и после подне, а који би, наравно, истовремено имао пун фонд часова. Дакле, не ради се више о томе да ли вероучитељ жели или не толико часова, већ о реалној ситуацији да никако неће моћи да постигне реализацију наставе. Када су у питању вероучитељи свештеници, те случајеве смо имали и током ове школске године: на нивоу Браничевске епархије је тренд да вероучитељи који су у клиру, дакле, свештеници, не реализују план и програм ни у задовољавајућем проценту, не уписују часове или чак ни не држе наставу. На жалост, у великом броју случајева, разлог томе се не налази у горе наведеним објективним оправдањима, већ, најчешће, опростићете на изразу, у немару. Приметили смо, такође, да наспрам овог бахатог приступа, постоји, поново код вероучитеља клирика, друга крајност, Дешава се, наиме, нешто што би смо назвали „обожавање“ веронауке и присутно је код свештеника средњих година (мало старијих), који верску наставу доживљавају и називају „нашим насушним хлебом“ без кога нема или је бар угрожено само биће Цркве. Имали смо предлоге да се родитељи који не шаљу децу на веронауку казне, по њиховом мишљењу „страшном“ казном — брисањем из списка славара. Нешто касније ћемо се вратити на овај проблем, један од најајкутнијих у нашој Епархији.

Друга страна кадровског проблема тиче се, као што смо рекли, остварења самог садржаја наставе. Низак постотак богословски високообразованих особа доводи у питање могућност адекватне и пуне реализације замишљеног програма. Образовање, заиста, не мора бити кључна ствар, али, многе примедбе које се упућују на рачун плана, програма и уџбеника, сведоче о непознавању суштине саме материје коју треба предавати и предати ученицима. Могу ли вероучитељи које сада имамо да предањски пренесу кључне хришћанске, тј. православне ставове? Ово питање важи за све нас, вероучитеље, без обзира на ком нивоу црквене просвете деламо. У процесу катихизације личност катихете је, наравно, кључ свих (не)успеха. Може ли он у складу са Светим Предањем ПЦ-е сведочити једну изразито литургијску катихезу каква је верска настава у Србији (макар, како је замишљена и како би требало да се спроводи), ако је он и научно-образовно и духовно формиран неправославном методологијом, учио из схоластички конципираних уџбеника (без обзира ко је те уџбенике потписао или прописао и без обзира у којим школама су примењивани), и, на крају, како ће такав вероучитељ схватити да је циљ веронауке да њени полазници постану чланови Тела Христовог, тј. конкретне литургијске заједнице, ако је и за самог вероучитеља Литургија једно од многих средстава спасења, можда најјаче, али, ипак, само једно средство.

Ми, који долазимо из Епархије чији је Епископ, аутор уџбеника и плана и програма, вам овде, отворено, износимо овај проблем са којим се сусрећемо и који је постао посебно евидентан на нивоу другог разреда средњих школа. Тада се, као што добро знамо, вероучитељ и ученици налазе пред заједничким подухватом евхаристијског уласка у Тајну Свете Тројице, када треба сведочити православну Тријадологију и одатле извући егзистенцијалне последице по персонологију и еклисиологију, а остати на терену Православља. Реакције вероучитеља, парадоксално, али истинито, пре свега свештеника, показују да усиолошки приступ, баш зато што је тако природан, тако логичан, и даље господари нашим животима, начином размишљања, па, како онда не би, и нашом црквено-просветном ситуацијом на терену. Овде смо се ми, из Пожаревачко-браничевске епархије много пута заустављали, састајали се и на семинарима разговарали, неуморно настојећи да љубави вероучитеља понудимо православно, светоотачко учење о Личности, указујући да је то највећи дар Цркве свету и да, адекватно томе, то мора бити и највећи дар вероучитеља своме младом слушаоцу. Свесни смо у потпуности да је предуслов доласка до разумевања и прихватања тих истина подвиг, али подвиг који се неће у виду рестриктивних мера наметати младима и који би их у старту одвратио од Цркве (зато што, забога, суботом увече излазе у дискотеке и слично), већ подвиг љубави и труд да се лично, учећи, буквално припремајући се за наставу и живот (уосталом, зато постоји и Приручник за вероучитеље и предложена литература), усвоје, а затим сведоче и носе важећи и прихваћени планови и програми веронауке у школама Србије. Не зато што је на њима неки печат ауторитета и обавезности, већ зато што представљају израз вере и наде Цркве, али и самог вероучитеља.

Руководећи се јеванђелским принципом да ће нам се све друго додати ако најпре иштемо Царство Божије, покушали смо да у овом сажетом и непотпуном излагању укажемо на горуће богословске проблеме са којима се вероучитељи Пожаревачко-браничевске епархије сусрећу и на које су нам, у својим редовним извештајима скретали пажњу. Изнели смо, такође, искуства и предлоге за покушај превазилажења неких од сметњи, до којих смо заједнички дошли. Ово никако не значи да смо пренебрегли и проблеме техничке природе ((не)пристрасна изјашњавања ученика, (не)адекватна заступљеност у распореду часова, плаћање вероучитеља и слично), који су, такође, врло битни и надамо се да ће бити заступљени у другим извештајима и у дискусијама присутних колега и браће. Разлика је једино у томе што смо ми подвукли Маријин приступ из приче о Марти и Марији, надајући се да смо „бољи део изабрали“. Свесни смо, свакако, да се поменуте проблематике не могу потпуно раздвојити и надамо се да ће наш даљи рад, како данас тако и убудуће, то и потврдити.