RSS Новости:

Прво коло сабраних дела о. Георгија Флоровског
Изашла из штампе седма свеска часописа „Браничевски весник“ (2016)
Светосавска академија „Куцајте и биће Вам отворено“, Пожаревац, 2017.
Изашао из штампе други том биографског лексикона „Свештено­служитељи Браничевске епархије“
Најновији број часописа „Саборност“ X (2016)
Промоција књига о епископу браничевском Венијамину (Таушановић), Пожаревац, 2016.
Састанак вероучитеља са Владиком, јули 2016.
Осмо епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2016.
Изашла из штампе књига „Хришћанство у вртлозима савремености“ аутора др Зорана Крстића
Изашла је из штампе дванаеста књига библиотеке „Приручници“

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

Епископ пожаревачко-браничевски др Игнатије Мидић

Циљ веронауке је да људи уђу у Цркву

САБОРНОСТ: Ваше Преосвештенство, пре свега, хвала Вам за љубав којом, поред многих обавеза, одвајате времена и за овај нови разговор за наш лист. Овога пута желели би смо да са Вама поразговарамо о једном новом феномену у нашем друштву — увођењу веронауке у основне и средње школе у Србији. Иницијатива за њеним увођењем у наш образовани систем довела је до многих полемика, а понегде, на жалост, и праве поларизације нашег друштва. Но, чини се да ова иницијатива ставља и пред нас као Цркву неке нове захтеве и искушења. О неким од њих бисмо желели да поразговарамо са Вама данас. Можда је стога, за почетак, занимљиво рећи да ли је увек кроз историју преношење искуства вере кроз школу био изазов за Цркву? Каква је заправо била досадашња пракса преношења истина наше вере на православном Истоку?

ЕПИСКОП ИГНАТИЈЕ: Начин преношења истина наше хришћанске вере на школски начин, методом школског система, представљао је одувек изазов за Цркву. Он је, наиме, одувек био искушење за Цркву будући да сама истина, која за нас значи управо сами живот, и то живот у заједници са Богом, није гносеологија, већ се темељи на личности, односно на личном односу. Хришћанство, дакле, полази од тога да је истина, у ствари, личност. Сам Господ Исус Христос говори о Себи: „Ја сам пут, истина и живот.“ Зато је Црква у своме вековном предању истину доживљавала као литургијски опит. Дакле, преношење вере, као искуства живог присуства Божијег међу нама, одувек је на Истоку било остваривано заправо кроз литургијски доживљај.

Треба ипак рећи да је у првим вековима и на Истоку било покушаја да се истине православне вере преносе и на школски начин. Такав пример представља оснивање александријске, а касније и антиохијске школе. Но, гледајући ове примере из историје требало би да увек имамо једну чињеницу на уму: да су те школе, у ствари, биле световне, да их није оснивала Црква, као год што Црква на Истоку никада није оснивала школе у циљу преношења своје вере. Штавише, историјат већ поменутих школа нас учи да је овакав гносеолошки, рационални начин преношења вере нанео и доста искушења Цркви.

Узмимо само за пример учење Климента Александријског, а затим и Оригеново, које се касније развија и достиже врхунац у учењу Евагрија Понтијског. У питању је заправо један рационални приступ Богу којим се, у ствари, тежи да се умом и умним силама оствари заједница са Богом. Овај начин и метод унео је у Цркву једну нову, за њу до тад непознату димензију, која је одмах почела да се сучељава са литургијским опитом. Стога није чудно то што је Ориген у својим списима и говорио да је литургијско јединство, дакле причешће, за оне хришћане који су на нижем духовном нивоу, док је умна спекулација за оне који су достигли висину.

Последица оваквог приступа је, најблаже речено, разоваплоћење Сина Божијега. Наиме, Син Божији, Који је постао човек и Који се пројављује као једна конкретна историјска личност, после Свога вазнесења на небо наставља да се пројављује кроз конкретне историјске личности, то јест кроз службе у Цркви: епископску, свештеничку, ђаконску... То нам сведоче како библијски писци, тако и Св. Игнатије Богоносац, Св. Иринеј Лионски и сви други писци првих векова. Насупрот овом, међутим, овај, за Цркву нов, рационално-гносеолошки приступ, у ствари, је желео да оствари заједницу са некаквим чистим Логосом који заправо и није оваплоћен, него је Логос који је горе на небу. Не треба велике памети да се извуче закључак да је овакав приступ на неки начин разбијао Цркву, а треба увек нагласити да је хришћанство управо Црква.

То значи да се истина вере, то јест заједница са Богом као извором живота, преноси једино у живом, личном опиту, односно у живом, личном сусрету са живим личностима. То је, у ствари, оно што гради Цркву. Дакле, ако ми имамо једног посредника између Бога и људи, а то је Христос, Који се пројављује у лицу епископа, за чију службу су везане и друге службе, онда такав однос са Богом гради Цркву. Ми се, дакле, уједињујемо у једном конкретном изразу, а то је ништа друго до литургијски, евхаристијски живот.

Толико о историји источнога предања преношења истина вере. На крају, то је засведочено и кроз Катихезе Кирила Јерусалимског, Мистагогију Св. Максима Исповедника, и друга светоотачка дела. Она нам сва указују управо на ово о чему сам говорио: да се живи однос са Богом, познање Бога, одвијало управо у литургијском сусрету.

САБОРНОСТ: Изгледа такође да нам управо светоотачка дела која сте сада навели указују и на то да су увек одређене светотајинске потребе, мислимо пре свега, на пример, на припрему за Св. Крштење, а које су увек биле неодвојиво и неизоставно везане за Св. Литургију, биле главни повод и разлог како за тачно формулисање тако и за преношење истина наше вере. Можемо ли закључити да је мотив преношења истина вере био управо позив другоме за учешће у литургијском догађају, а не само потреба за пуким стицањем и преношењем још једног новог знања?

ЕПИСКОП ИГНАТИЈЕ: То је тачно, но дела која смо навели, али сигурно и многа друга, као и различити документи, указују и на то да се о истинама вере могло и може говорити и на тој рационалној основи, при чему су та рационална закључивања управо била плод литургијског, а то значи личнога заједништва. Тако су, на пример, дела попут Катихеза Кирила Јерусалимског, у ствари, проповеди које су изговаране током Св. Литургије оглашенима који су касније, после читања Св. Јеванђеља и након проповеди, излазили из цркве.

Наиме, сам литургијски оквир у коме је изговорена реч Божија има своју посебну тежину и даје тој изговореној речи која се чује „тело и крв“. Та реч је у том литургијском контексту реч Божија, она је Сам Христос, дакле Сам Бог као жива личност. Ако се та реч извуче из литургијског опита, тада она постаје нешто што човеку указује на некакве рационалне закључке, који произилазе из рационалних приступа и Богу и природи и човеку, то јест свему ономе што нас окружује.

САБОРНОСТ: Тако је, дакле, историјски гледано било на Истоку. А какав је, Преосвећени, кроз историју био начин преношења истина и искуства вере на хришћанском Западу?

ЕПИСКОП ИГНАТИЈЕ: На Западу је, међутим, било сасвим другачије, и то од готово најранијих времена, рекли бисмо још од доба блаженог Августина (V век). У западној Европи се, наиме, одомаћило другачије поимање, с обзиром на сам приступ блаженог Августина који је Бога видео као један рационални склоп, близак концепту Платонове антропологије, по коме је Бог био поистовећен са умом, Логос са знањем, а Дух Свети опет са осећањем које произлази из ума и знања, односно самосазнања које Бог о себи преко Логоса остварује. Он затим љуби себе, воли себе, те се у том смислу Бог уистину рађа, а Дух Свети постоји као nexus amoris, као свеза љубави. Овакав начин поимања се потом на Западу широко прихватио и развијао, могли би смо рећи од Боеција па све до Декарта (XVII век). Тај приступ, искључиво рационалистички, очигледно је сасвим друкчији од онога о коме сам говорио да се неговао на Истоку. Зато, чини се, и није чудно то да су се школе, најпре богословске које су потом прерасле у световне, државне, развиле управо на Западу.

Дакле, то што западно хришћанство, још од времена блаженог Августина има један сасвим другачији приступ, довело је до тога да се у крилу западне Цркве најпре губи тај литургијски оквир, а појављују се закони на основу којих се сада све утемељује. Истина, дакле, више није лични однос, литургијски догађај, већ, у ствари, скуп закона које појединац упражњава и на тај начин показује да је хришћанин. Овакав развој на Западу траје и, могли бисмо рећи, врхуни у појави протестантизма који, у ствари, представља један готово искључиво рационалистички приступ Богу. Зато и није чудно да је протестантизам потражио Бога у Библији, дакле, у знању, потражио Бога. Добија се утисак да је код протестаната реч Божија једна вербална реч која се обраћа уму људском, а не једна конкретна историјска личност са којом треба остварити заједницу.

На нашим просторима се сусрећу Исток и Запад. Тако смо сви ми православни почевши већ од XVI–XVII века под великим и јаким утицајем Запада. Отуда се и на Истоку појављује та такозвана исповедничка теологија која је иницирана управо оваквим западним приступом. Она, у ствари, припрема терен за преношење истина вере на типично рационалној основи. Имате тако, на пример, исповедања вере Кирила Лукариса, Доситеја, и друга, која представљају ништа друго до типична промишљања једног човека на основу његових умних спекулација. Нема, дакле, више указивања на литургијску заједницу као на опит Цркве, на то да је вера наша вера Цркве, те да она не представља само нечија размишљања и искуства произашла из спекулативног закључивања или испуњења закона. Све ово је, на неки начин, припремило терен за долазак школа. А касније, када су школе дошле са Запада на Исток и сам тај метод преношења вере постао је апсолутно рационалистички.

Све ово довело је до једног сасвим другачијега приступа теологији и уопште Цркви. Зато је од увођења школа у свим православним земљама очигледан један сукоб, расцеп, између служитеља, дакле оних који се везују за богослужење, за жртвеник, и наставника, професора теологије. Након отварања богословских школа на Истоку, у крилу Православне Цркве богословље постепено престаје да буде у служби Цркве, да утемељује јединство Цркве и да тумачи литургијски опит, то јест да буде уопште израз вере Цркве као литургијске заједнице, као живе Цркве, већ постаје, у ствари, један рационалистички, ортологистички опит, који на основу неких логичких закључака тумачи истине вере. Тако је дошло до тога да се учење Светих Отаца и оно што изражавају Васељенски сабори отргне од литургијскога искуства те да се више не тумачи у том контексту, већ у контексту једног искључиво индивидуалистичког, рационалистичког поимања. Тако данас, на пример, често стичемо утисак као да се Свети Оци нису слагали међу собом, као да они нису били у једној Цркви, јер свако данас потеже неког Светог Оца, други опет другог, итд., а све у циљу да покаже своје искуство, а не искуство Цркве. И тада, наравно, за такве људе због таквог приступа, Свети Оци сигурно не могу да изразе целовитост наше вере.

На сву срећу, овај такозвани рационалистички, школски, схоластички приступ богословљу није још увек оставио дубокога трага на телу православне Цркве. Али ипак у извесној мери и јесте. Зато, уколико ми продубимо тај јаз који је створило школско богословље у односу на литургијско-подвижнички живот Цркве, који се свакако утемељује у јединству Цркве, то јест у литургијском опиту, доживећемо нешто на шта не желим ни да помислим, а то је рушење саме структуре Цркве које је на неки начин већ почело, и то, на жалост, могли бисмо рећи, добрим делом и под нашим благословом.

Увођење веронауке у школе је управо у овом контексту изазов за Цркву, поготову у савременој цивилизацији која живот тумачи скоро апсолутно рационалистички. Данас, рецимо, имате науку која је сасвим успоставила такав однос према природи по коме се и она и човек нашим умним, рационалним силама испитују искључиво као објекти, те се на основу тих тзв. експеримената, вршених на темељу таквог рационалистичког приступа природи и човеку као објекту, доносе закључци који треба да се спроведу у живот. Наша цивилизација је дубоку утонула у један такав однос према човеку и свету. Она на први поглед оставља утисак као да је направила велике помаке и прогресе, што наравно може и да буде тачно, јер је заиста чињеница да је људски ум проникао у скоро све тајне и законе природе, тим пре што људски ум због таквог рационалистичког приступа увек порађа технологију, која потом постаје помоћно средство да он оствари оно што жели, то јест да још дубље проникне у ове сфере. Технологија је, дакле, људском уму помоћно средство у томе, те зато она вазда иде упоредо са науком. Зато се данас, на пример, теоријска наука сама за себе све мање поштује. Наиме, свака наука која више не може да да један конкретан плод, некакав технолошки продукт, која не може да се спроведе у операцију, више није наука. Зато, рецимо, философија сама по себи многе људе готово да више и не занима! Све друге тзв. позитивистичке науке постале су само науке које ум претачу у технику. Тако смо данас коначно дошли до тога да је људски ум преточен у најсавршенију технику — у компјутер! Наиме, на истим основама на којима функционише људски ум, направљен је и компјутер, који тако почиње и да се понаша.

То је, дакле, наша стварност. Школа и рационалистички, схоластички приступ животу створио је можда и низ позитивних, али, на жалост, засигурно и низ негативних плодова. Ја не бих овом приликом да посебно говорим о сваком од њих, али желим да укажем на оне са најозбиљнијим последицама по човека и свет. Наиме, сматрам да је један од најдубљих проблема засигурно еколошка катастрофа која је толико велика да прети уништењу читавог човечанства и природе. Човек је, такође, тиме што је постао само један објект истраживања, постао и само део свеукупне машинерије којем се често само тражи место на коме може најбоље да се искористи. Тако човек у савременој цивилизацији више не сме да буде циљ по себи, биће по себи важно, већ у тим научним системима он покушава чак и да буде искориштен, увек наводно за извесне циљеве који нама изгледају или се прокламују као нешто што је само добро и позитивно. Другим речима, на социјалном плану данас имамо такве друштвене системе који такође произилазе и прате овакав рационалистички приступ животу. У таквим друштвеним системима човек, дакле, постаје само део једног колектива, део који се уклапа у целину да би та целина дала један крајње позитивни резултат. Сам по себи, међутим, човек више ништа не значи, он више није некаква вредност за себе, него је вредан утолико уколико се уклапа у неку целину. А тај такозвани колективизам пројављује се подједнако и на Западу и на Истоку, без обзира да ли се ради о комунизму, капитализму, диктатури, демократији. Ту нема много великих разлика, зато што је читав живот и код комуниста и код људи који мисле другачије постављен, у ствари, на рационалистичким основама. У таквом једном окружењу, дакле, данас живи Црква.

САБОРНОСТ: Чини се да сте овим сасвим прецизно описали стварност у којој данас живимо. Нажалост, морамо бити искрени и признати да се и наш друштвени систем, реалност окружења у коме ми као Црква живимо, такође не разликује много од овога, то јест да и он гаји многе од ових негативних плодова о којима сте исправно говорили. Од ове јесени, међутим, у такав један друштвени и школски систем, ако Бог да, улази веронаука. С обзиром да сте Ви, по благослову Светог Архијерејског Сабора наше Цркве, радили на изради програма и уџбеника, реците нам какву сврху и циљ, по Вашем мишљењу, треба веронаука да оствари у једном таквом систему?

ЕПИСКОП ИГНАТИЈЕ: У таквом свету, који је наша реалност данас, а у коме живи Црква, она треба да каже реч истине, односно спасоносну реч. Црква би, дакле, требало да свету презентује управо искуство виђења живота из перспективе личних односа. Свакако, циљ увођења веронауке у школе је управо у томе да људи уђу у литургијску заједницу. Притом би и метод такође требало да буде литургијски, а то значи да се изнађу свељудска искустава, она, дакле, заједничка свим људима, те да се протумаче као кореспондирајућа са литургијским искуством живог односа човека са Богом. У питању је, наиме, један метод који би мање штетио Цркви од неких других и који не би омогућио то да веронаука и знање о Богу замене Цркву, пошто опасност управо лежи у томе.

Наиме, веронаука између два рата код нас, али и веронаука у читавом православном свету па и шире (код католика на пример), показала је управо тенденцију да замени Цркву. Ако се то код нас деси, доћи ће заправо до тога да ће гносеологија заменити онтологију, а то неће бити добро. Знање о Богу, рационално и без личног сусрета са Богом, ништа не значи. То да деца знају да Бог постоји, да знају све о Богу, а да немају лично искуство кроз литургијски однос, кроз улазак у Цркву као литургијску заједницу, то, у ствари, није спасоносно. Зато овај програм који сам, по благослову Светог Архијерејског Сабора, конципирао и понудио Министарству просвете управо носи ово литургијско искуство за које су примери тражени и изнађени у самим људским односима, личним односима, односима љубави, заједништава са другим. Потом из таквих опита и искустава доносимо закључак и указујемо, у ствари, на Св. Литургију као живи однос са Богом, а ово претходно постаје затим само икона.

Примера ради, ја сам у програму веронауке за први разред основне школе, а конкретно у уџбенику за исти разред, поставио ситуацију у којој дете стиче искуство да када некога заволи, када се, у ствари, веже за њега па га потом изгуби, када овај оде, пати за њим и чудно му је како други не може да замени то што је оно заволело, а потом изгубило. Ово је искуство које треба да буде икона која ће упутити на једно дубље онтолошко, истинито искуство по коме, у ствари, уласком у заједницу са живим Богом, Који се пројављује у конкретним личностима, служитељима Свете Литургије, ми постајемо део Бога и Он постаје део нашег живота. То је, у ствари, обожење, којим на неки начин добијамо и лик и постајемо део те заједнице, то јест постајемо личности.

Ови животни примери би, дакле, требало да буду оквир, нешто што би требало да указује, с једне стране, на литургијско искуство као истинско искуство пројаве Божије и заједнице са Њим, а са друге стране и на то да је литургијско искуство заправо животно искуство, да оно има везе са животом, а не само са знањем или некаквим умним спекулацијама. Будући да се тиче живота и кореспондира са њим, оно постаје васељенско, каква Црква, у ствари, и јесте, јер је простор спасења за све. Ово искуство је, дакле, свељудско и оно не може да буде ограничено ни бојом коже, ни националном припадношћу, нити религијским или било којим другим предзнањима и знањима, за разлику од свих других људских знања која могу да буду ограничена управо свим овим и много чим другим. Но, ово литургијско искуство, које кореспондира са свељудским, јесте неограничено. На тој основи можемо да закључимо да је наша Црква васељенска управо због тога што третира васељенске, свељудске проблеме и доноси спасење. У томе заправо и јесте разлика између Цркве и секте, и уопште црквенога духа и начина сагледавања света и живота и оног секташког или уопште било ког екстремног и искључивог.

Што се тиче програма наставе веронауке за средње школе, и он је такође конципиран на истим основама. Једном речју, могао бих да кажем да је програм наставе веронауке конципиран по систему концентичних кругова, са линеарним кретањем и благим прогресом из године у годину, с обзиром на дечији узраст. Но, суштина, основни постулат, ипостас тога је увек исти. То је, у ствари, литургијско-подвижнички оквир који се разраста с обзиром на дечији узраст, на њихова интересовања и знања, и обухвата све више и више тема које са различитих страна осветљавају и уједно све више продубљују овај начелни, литургијски приступ.

Свакако, мора се пазити на дечији узраст и фазе њиховог природног, физичког развоја, јер с обзиром на своју природу деца и имају одређена интересовања. Тако, рецимо, у доба пубертета, услед природног развоја свога тела, деца почињу да стварају слике о животу које кореспондирају овом развоју. Зато је врло битно да се деци тога узраста на животне проблеме одговори у том контексту, дакле кроз искуства њихове љубави, заљубљивања, кризе ауторитета, најпре родитељског, а онда и сваке друге врсте, значи кроз све оно што се за децу тога узраста јавља као егзистенцијални проблем. Ми све то можемо посматрати са стране, као некакви старци, другачијим очима, и тврдити да су то никакви, квази-проблеми, а да су заправо други проблеми много важнији (можда, на пример, то што влада последњих дана није издала указ који ишчекујемо и штошта слично), но из перспективе детета сасвим одређеног узраста ово није проблем него је нешто друго највећи, готово егзистенцијални проблем.

Мислим, дакле, да уколико ми заиста остваримо везу са животом и укажемо на те такозване животне ситуације и њих повежемо са Црквом, веронаука ће имати успеха. Не можда неког Бог зна како великог, ја то и не очекујем, али ће ипак у извесној мери успети, ако ништа друго, оно макар да оствари један конструктивни дијалог са науком.

САБОРНОСТ: Управо то што сте последње споменули представља у највећој мери и садржај нашег следећег питања које сам желео да вам поставим. Често се, наиме, чује да ће излагање искустава вере кроз тај нови предмет, веронауку, а у оквиру нашег већ постојећег школског система, довести до сукоба између вере и науке, да ће у дечијим главама довести до колизије између чињеница о свету и човеку које ће им пружати нови предмет веронаука и оних које ће добијати или су већ стекли слушајући предавања из других области, пре свега позитивистичких, природних наука, али такође и оних друштвених, хуманистичких. Да ли је, дакле, тај сукоб вере и науке заиста неминован и неизбежан?

ЕПИСКОП ИГНАТИЈЕ: Тачно је да је створен сукоб између науке и теологије. Он се заправо родио на Западу и то из разумљивих историјских разлога, који су нам добро познати. Они су направили од науке некакав баук, нешто што је само по себи непријатељ Цркве. До овога је дошло и због тога што се у то доба и Црква почела да базира на рационалном приступу животу и Богу, те је на тој основи доносила закључке и оправдавала своју веру. Будући да су ти рационални закључци, с обзиром на продубљивање истраживања природе, постали релативни, Црква је тада на Западу све ово схватила као атак на њу, те је стога такво њено реаговање било у извесној мери и разумљиво. Но, оно је на Западу створило с друге стране један трајни однос нетрпељивости између вере и науке који стално тиња. Он се такође пренео и на Исток, без обзира што ми нисмо учествовали у томе. До тога долази прво током века просвећености (XVIII век) када су се поједини наши људи, попут Доситеја Обрадовића, Вука Караџића и других, образовали на Западу, упознали са, на Западу тада доминантним, духом просветитељства и то унели и у нашу средину, сматрајући наше виђење живота заосталим и мрачним. На том основу стварен је и код нас сукоб најпре између Цркве и школе, која је почела да се одваја од Цркве, што је и сам животни пут Доситеја Обрадовића показао. Он је, наиме, био монах који је изашао из манастира како би показао да ићи напред ка прогресу значи и раскинути са Црквом. Тај сукоб који је, у ствари, вештачки произведен код нас, јер је дошао са Запада, касније су продубили комунисти. Наиме, за читаво трајање комунистичког режима код нас, тај сукоб се стално продубљивао, зато што су комунисти стално хтели да покажу да свако научно откриће и достигнуће заправо представља ништа друго до само један нови ударац и шамар Цркви, који је истискује из друштва.

Но, ако посматрамо све данашње позитивистичке науке, мислим да оне неће моћи више ни да оперишу својим појмовима, нити да буду доследне себи, уколико забораве на личност. Узмите, рецимо, за пример најдубљи људски проблем — смрт. Проблем смрти као феномен не може се објаснити само на научној основи, посматрајући и анализирајући природу. Ако анализирамо само природу, доћи ћемо до закључка да смрт готово и не постоји. Смрт, наиме, изгледа као један позитиван феномен који на известан начин поспешује рађање, раст и постојање природе. Заиста, да би се било шта родило, нешто мора пре тога да умре. Дакле, по природним законима, смрт је на известан начин повезана са животом. С друге стране, међутим, смрт је присутна као трагедија у нашем животу. Сваки научник, дакле, то не може да заобиђе. Она се једноставно не може дефинисати без онога сегмента који указује на постојање личности. Ако, дакле, ви тај природни процес погледате из перспективе љубави према једном човеку, тада се, у ствари, природни процес, за природу позитиван и добар, јавља као велика трагедија и нешто неприхватљиво за човека.

Или погледајте, на пример, нове научне теорије о настанку света, које веома нагињу хришћанском тумачењу стварања управо тиме што свет посматрају као догађај који има почетак, што самим тим подразумева ништавило пре њега, једно ''ништа'' све док свет није постао. Гледано с једне стране, без поимања личности, ово је рационалистички неодрживо. Не може се једноставно схватити ништавило као конкретна категорија без поимања личности. Да не говоримо притом о поимању самога Бога. Доношење закључака о Богу, а без узимања у обзир личности, што је данас, на жалост, у теологији доста често, прави је апсурд. Ту тада Бога нема, и овим се, може се рећи, враћамо многобоштву и идолопоклонству, у коме Бог постаје једна виша сила, природни закон који прожима све. Бог, дакле, не може да се пројави као личност у нашем животу без личног сусрета са другим човеком. Тек у заједници љубави са другим човеком ви имате искуство постојања Бога. Дакле, то искуство не може да буде оправдано никад само са рационалистичке тачке гледишта — без сегмента личности, а да и не говоримо о такозваном еколошком проблему који се не може истински решити ако се природа не сагледа као жива и непоновљива у својој служби, функцији за живот света, за живот сваког од нас. Дакле, природа може да постоји и да буде истински важна једино ако се спозна у њеном суштинском постојању кроз личност.

Као што, надам се, можете и сами да видите, личност представља кључ за разрешење многих проблема, али у исто време и кључ за познање овога света, истинско постојање света онакав какав он јесте, и за познање Бога. Управо у хришћанству, што, на жалост, и многи хришћани данас заборављају, личност стоји као центар. Бог је личност. Христос, као друго лице Св. Тројице, дошао је у свет и постао конкретна, жива личност.

Но, одавде за савремену философију произилазе и неки проблеми које она још не признаје и не може да схвати. Први од њих указује на то да личност без заједнице не постоји. Ово представља важан сегмент нашег хришћанског учења. Пођимо од наше вере у Бога. Карактеристично је, наиме, учење, које иначе постоји само код хришћана, о томе да је Бог један, а у исто време и Св. Тројица. На први поглед у питању је нешто што не може да се помири са рационалистичким и логичким начином мишљења: по логици, један и многи се искључују и не могу никада да буду исто. Јединство негира мноштво, као и обратно. Међутим, у хришћанској доктрини, опиту, доживљају општења са Богом које је литургијско, ово је могуће. Одатле, у ствари, и произилази кључ за дефиницију личности. Управо наша свељудска искуства указују да Св. Литургија носи кључ за објашњење овога феномена. Наиме, постоји свељудско искуство које нам указује да тек када некога волите и када вас неко воли, ви у тој заједници љубави управо постајете личност, непоновљиво биће које не може да замени ни читав свет. Личност је, дакле, конкретна и непоновљива, и не може да је замени ниједна друга.

Управо то имамо у Цркви. Наиме, у литургијском искуству индивидуа не може да остварује заједницу са Богом сама за себе. Св. Литургија је заједница, и у њој, како каже Св. Јован Златоусти, „иако смо многи, нисмо многа тела Христова, него смо једно тело“, зато што управо у заједници добијамо непоновљивост, јединственост, али и јединство. Зато смо многи као један и један као многи.

Управо ово о чему смо последње говорили врло је битно за рестаурацију нашег друштвеног система, који је данас заправо свуда, и на Истоку и на Западу, готово један исти, јер га карактерише индивидуализам, кога притом данас све више, у ствари, замењује колективизам, у коме се јединка жртвује ради колектива, масе. Тако се данас сматра великим достигнућем што је направљен крупан корак да се од масе направи јединка. Но, ако ми ако на томе станемо, јединка ће опет постати маса, зато јер је она као јединка неодржива без заједнице, и то само без једне овакве заједнице љубави и слободе.

Коначно, управо гледајући из перспективе оваквих односа, можемо одговорити и на то фамозно питање зашто је човек икона Божија као и на питање о томе шта је то што чини човека различитим од свих животиња. Ради се, наиме, само о томе да је човек личност, док животиње то нису. Животиње заиста могу да се удружују у чопоре да би постизале неке циљеве, да лове заједно, итд. То је видљиво у свим врстама. Зато и не представља неку велику мудрост то што су данас почели да уређују на тај начин и наше друштвене заједнице, стављајући људе у службу једне више идеје, при чему човек сам за себе постаје ништа. То једноставно можемо видети и у свакој животињској насеобини, чопору: ако нека јединка у чопору из било којих разлога падне, истога тренутак она за чопор постаје неприхватљива и он је једноставно одбацује. То, дакле, за један такав животињски колектив напросто није никакава трагедија.

САБОРНОСТ: Заиста, јасна је та другачија перспектива гледања на човека и свет у њему коју православно богословље кроз векове чува и данас, хвала Богу, још увек може неискварено да пружи савременим хуманистичким, друштвеним наукама, а без кога изгледа оне саме не могу даље. Но, многи, Владико, сматрају да ће основни проблем у том новом школском систему у коме ће се наћи и веронаука представљати некаква „апсолутна неускладивост“ искуства о свету око нас које нам пружа наша вера и сазнања које нам о њему дају природне науке (споменимо само већ толико пута помињану биолошку теорију дарвинизма или опет достигнућа савремене физике итд.) Шире гледано, да ли православно богословље данас, у некаквом међусобном дијалогу са овим наукама, има шта и њима да пружи?

ЕПИСКОП ИГНАТИЈЕ: Све науке, па и оне позитивистичке, природне, могу да буду корисне. Црква нема ништа против тога. Но, чини се да оне не могу да дођу до крајњих резултата без узимања у обзир феномена личности. Он, наиме, отвара нове перспективе. Личност пројављује нешто што је заиста божанско, присуство Божије овде у природи кроз човека, чиме издваја човека из читаве природе. Али, рекох, личност треба да се схвати као заједница. Поред овога, наредни напор који Црква треба да уложи јесте у томе да, остварујући дијалог са науком уопште, оствари дијалог посебно и са друштвеним наукама, полако мењајући друштвени систем у том правцу да се он темељи на личности.

Циљеви увођења веронауке у наше школе су, дакле, сасвим позитивни, но то не значи да ће бити лако оствариви. Ни сама наука данас не може да направи никакав заокрет јер је и сама постала сопствени талац. Данас се људи веома тешко одричу свега онога што представља њихова уживања, која су на први поглед пријатна, али са друге стране доносе катастрофу. Створен је, наиме, такозвани потрошачки менталитет који се врло тешко мења. Зато сигурно не може бити речи о радикалним заокретима, као што многи очекују. Мислим да ће се ово друштво мењати у правцу опстанка, али полако и веома мукотрпно. Тај процес ће бити мучан и дуго ће трајати.

У том смислу сматрам да је ово што се код нас данас догађа тек један симболичан почетак, али мислим да сви треба да се заложимо и дамо допринос у том правцу. Тако и ми данас преиспитујемо свој богословски школски систем. Одређена прилика за то биће, мислим, и овај међународни конгрес високих православних богословских школа, који ће се у Београду одржати од 26. до 30. септембра ове године. Мислим да ће он управо бити прилика да се каже која реч о мењању извора богословља код нас, о томе да теологија поново треба да извире из Цркве. А Црква је продукт откривења Божијег. Бог нам се открива и о Њему можемо говорити тек тада када нам се Он открије. С обзиром да нам се Он открива као Црква, теологија не може бити изузета од Цркве. Она за Цркву постоји, дакле, утемељује Цркву као једну живу литургијску заједницу.

САБОРНОСТ: Управо је једно од искушења које увођење веронауке у наше школе ставља пред нас као Цркву и питање кадрова. Када већ говоримо о школском систему у нашем друштву, ако би смо хтели бити сасвим искрени, морали би смо рећи да и наш богословски школски систем није идеалан! Како Ви, Владико, гледате на њега, с обзиром да сте и сами прошли уобичајени богословски образовни ciriculum (богословија, богословски факултет, постдипломске студије), а потом постали и професор, како у богословији тако и, већ низ година, на нашем Богословском факултету?

ЕПИСКОП ИГНАТИЈЕ: Увођење веронауке у наше основне и средње школе и уопште један такав метод преношења искуства вере у Бога какав намећу савремени школски системи, управо је изазов и за наше богословске школе. Наиме, ја сам на почетку овога разговора напоменуо да су и оне продукт западнога типа приступа животу и уопште вери и истинама вере, да је метод који је спровођен и који се још увек спроводи такође западног типа, јер су нам са Запада, од католика и протестаната, и дошле школе као и методологија предавања.

Новонастала ситуација, дакле, представља изазов за све православне богословске школе да се њихов школски систем некако редефинише, да се заправо радикално промени. Мислим да смо ми досада били управо имитација онога што и држава има. Иако смо стално говорили да Црква није исто што и држава, да она није од овога света, чини се да су управо наше школе показивале да смо итекако пратили и копирали државу. Зато, ако заиста желимо да помогнемо свету, мислим да је крајње време да се вратимо свом предању и да на основу њега устројимо предавање наше вере, јер предање управо то и значи — предавати веру.

Наиме, ако се само мало вратимо назад у историју видећемо да је предање наше, предавање вере православне, увек било литургијско. Ми смо примили хришћанство као литургијску заједницу. Нисмо га, дакле, примили као систем и доктрину, као философску спекулацију и рационалне дефиниције, и то не из разлога што смо били на ниском ступњу развоја, него управо зато што се истина, ако желимо да остане то што јесте, само тако и може примити, у контексту догађаја литургијскога личнога заједништва људи међусобом и са Богом истовремено, јер је то неодвојиво једно од другога, и јер човек као жива, конкретна, историјска личност пројављује Бога кроз своју литургијску службу.

Не можете доћи до Бога мимо човека! То мора да буде и програм наших богословских школа. Мислим, наиме, да ћемо тада можда моћи много ефикасније да утичемо на свет. Овако, ако ми останемо у домену методологије која се спроводи у световним школама, богословље, у ствари, постаје мртво, постаје само један објект који ће заправо све више одсуствовати из живота управо због тога што, са једне стране, не кореспондира са животом, са животним искуствима, а с друге стране не може да се преточи у некакву сврсисходност, у корисност, као што можеш да преточиш неко знање (о прављењу ципела, на пример) у конкретан производ (нову ципелу).

Наука је данас крајње утилитарна. Богословље, међутим, покушава да се развија истим методом као и наука, а не може да буде утилитарано у том смислу да је кадро да произведе нешто сасвим конкретно. Мислим, дакле, да је већ сасвим очигледно да нешто не иде добро уз овакав тип предавања богословља те да, ако желимо да заиста останемо присутни у животу и да наша реч заиста значи реч истине, морамо наше богословље да вратимо на наше истинско предање па ће оно тада кореспондирати са животом. Тада ће оно, у ствари, представљати живот. Из те перспективе оно ће моћи да остварује много бољи дијалог са науком, без хрњеља да се такмичи са њом у томе ко ће знати више података потпуно бескорисно запамћених, као што је то, на жалост, до сада чинило.

САБОРНОСТ: Коначно, молимо Вас, реците нам коју реч и о личности самог вероучитеља. Чини се да ће његова способност да кроз слободан и отворен однос љубави пренесе искуство вере другима представљати искушење од кога ће у највећој мери зависити било какав успех сваког труда око веронауке.

ЕПИСКОП ИГНАТИЈЕ: Људи који треба да обаве нешто у сваком су послу најважнији. Узалуд су програми, па макар они били и најсавршенији, ако људи који треба да их спроведу у живот нису на висини задатка који стоји пред њима.

Када говоримо о веронауци, треба нагласити да је вероучитељ управо кључна фигура, јер се православни метод преношења искуства вере управо заснива на личности, на личним односима које тај вероучитељ треба да оствари. Дакле, из овога се може закључити да заиста све зависи од личности вероучитеља. Однос који он успостави са децом биће пресудан за вер