RSS Новости:

Изашла из штампе седма свеска часописа „Браничевски весник“ (2016)
Светосавска академија „Куцајте и биће Вам отворено“, Пожаревац, 2017.
Изашао из штампе други том биографског лексикона „Свештено­служитељи Браничевске епархије“
Најновији број часописа „Саборност“ X (2016)
Промоција књига о епископу браничевском Венијамину (Таушановић), Пожаревац, 2016.
Састанак вероучитеља са Владиком, јули 2016.
Осмо епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2016.
Изашла из штампе књига „Хришћанство у вртлозима савремености“ аутора др Зорана Крстића
Изашла је из штампе дванаеста књига библиотеке „Приручници“
Изашао из штампе зборник еклисиолошких студија

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

25.12.2011. | Веронаука » Прилози

доц. др Зоран Крстић

Веронаука у служби васпитања за вредности

(предавање одржано 24. децембра 2011. године у Смедереву на семинару за вероучитеље Епархије браничевске)

Драге и уважене колеге вероучитељи,

Велико ми је задовољство што се данас, налазим међу вама. Примећујем, да у последње време расте моје задовољство када сам међу колегама, било да је реч о вероучитељима или о свештеницима и када нам се пружа могућност да у креативној атмосфери проговоримо нешто о заједничким темама. Али, позивам вас да не говоримо о нашим унутрашњим проблемима! И то, такође, примећујем, да кад год помислимо на сам појам проблема, наше прве реакције и мисли усмерене су ка нашим унутрашњим проблемима. Подсећам вас, а подсећам и себе, да овакви и слични семинари имају за циљ да подстакну нашу одговорност и промишљање о томе шта су проблеми других, оних којима се обраћамо и шта ми то њима пружамо. Не смемо никада заборавити да смо на ову службу призвани, као и да је превасходно наша одговорност и наша обавеза да дајемо другима (нашој деци у школи или парохијанима). Тек после овога долазе наши унутрашњи проблеми, који, свакако, нису мали, нити небитни, и свакако утичу на наш рад, али је, ипак, на првом месту наша хришћанска одговорност и посвећеност општем добру.

Веронаука и парохијски катихизис

Дозволите ми да вам, још за који тренутак, задржим пажњу на важности вашег посла. Катихизација је процес који кроз целу историју прати Цркву. Незамисливо је да неко може ући у Цркву без икаквог знања или без икакве катихизације. А, ипак, искуство и реална ситуација нам говоре да је значајан проценат наших верника без икакве катихизације, или, у најбољем случају, са елементарном катихизацијом. Питамо се како је могуће, с једне стране, тврдити да је катихизација толико битан елемент, да је без њега тешко замислити функционисање Цркве, а с друге стране, уочавамо да је у наше време катихизација недовољно заступљена у Цркви? У Римокатоличкој цркви, говоре о насушној потреби за новом евангелизацијом. Руска Православна Црква говори о новој христијанизацији, о томе да је простор њене канонске јурисдикције мисионарски простор, наглашавајући важност веронауке и катихизације. Ситуација није боља ни у осталим помесним православним Црквама. Потребно је, даље, при овом разматрању, направити разлику између онога што радите ви, вероучитељи, и онога што би требало да буде посао парохијских свештеника. То нису истоветни процеси. А, ипак, можемо приметити да ми, клирици, врло радо препуштамо улогу катихете вероучитељима, лаицима, са образложењем бриге о вашем „ухљебију“. Међутим, оно што се дешава у школи, није, и не може бити, истоветно са оним што би требало да се дешава у парохији. То су комплементарни процеси, а не процеси који искључују један други. Катихетски посао у школи има додатну нијансу мисионарске делатности. Деца у школама нису у потпуности опредељена за веру – треба их за њу заинтересовати, што парохијски катихизис не подразумева јер у парохији треба радити са људима који су се јасно определили за веру и који су свесни хришћани. У једном процесу је акценат на мисионарској делатности, а у другом на увођењу у Тајну Цркве.

Обратимо сада пажњу на поменути мисионарски аспект. Катихизација се дешава у школи, у конкретном а не безваздушном простору. Деца која долазе на веронауку већ имају делимично формиране вредности, представе, које су процесом васпитања и социјализације усвојила и донела из својих породица али и из шире средине. Рад вероучитеља, стога, треба да узме у обзир два елемента: а) психологију детета и б) друштвени контекст у коме се одвија катихизација а који је и животни контекст свих нас. Постоји једна социолошка изрека која каже да сви ми много више личимо на време у коме живимо него на своје родитеље. Ово је, изгледа, начело људске егзистенције и катихета то треба да има у виду. Другим речима, наша теолошка промишљања неизоставно треба да узму у обзир друштвене и културалне околности које одређују, никада, наравно, у потпуности али, свакако, у значајној мери, свакога од нас. Зато је неопходно за наше даље излагање да кажемо нешто о друштвеном контексту у коме живимо и вредностима које усвајамо из нашег животног окружења, а тичу се религије, општих животних вредности и односа према ближњима.

Савремени друштвени контекст

Током двадесет векова Црква је прошла кроз различите периоде. Наше време карактерише оно што бисмо могли именовати као промена епохе. Наше друштво је транзиционо. Нешто смо напустили тј. још увек напуштамо и идемо ка нечем другом. Старо губи значење, а ново се још није искристалисало. У том међупроцесу нису ни вредности јасне, несумњиве и стабилне. Зато је тешко живети транзициона времена, што врло добро осећамо и ми сами али, не заборавимо то, и наша деца. У нашем садашњем српском друштву можемо идентификовати упоредо постојање елемената три епохе – предмодерне (традиционалне), модерне и постмодерне. У несигурним временима сигурно је само напуштање традиционалног, предмодерног друштва, његових (не свих) вредности и схватања што све уопштено гледајући, оставља озбиљне последице и на нашу религиозност.

Хришћанство и хришћански поглед на свет нису више нешто подразумевано, посебно не међу младима. Сигуран сам да то искуство већ имате у свом раду. Модерност значи прекид и негацију свих традиција, које су усмерене ка очувању и настављању предмодерних елемената. Модерни човек, а посебно постмодерни човек је окренут ка „промени“ и будућем. Ни хришћанство није поштеђено од таквих процеса, те се наше време, између осталог, карактерише и као постхришћанско време. Хришћанске вредности се налазе на општем „духовном“ тржишту међу осталим вредностима и нити су општеобавезне нити опште подразумеване за разлику од епохе традиционалног друштва у коме су се оне усвајале васпитањем и социјализацијом. Време више није такво! Ако бисмо желели да поредимо епохе, што је, углавном, незахвално, онда бисмо рекли да наше време много више личи на доникејски период историје Цркве, него на постконстантиновски, или на средњовековни период историје. Дакле, ништа хришћанско се више не подразумева и није саморазумљиво – појмови којима баратамо, вредности које покушавамо да пренесемо деци, све је упитно и подложно процени. Деца ништа неће примити „здраво за готово“. Ово је општа карактеристика свих модерних, плуралистичких друштава ка ком моделу се и ми крећемо. Тај историјски модел, наглашавајући човекову слободу, јасно одбија могућност да само једна космотеорија, један светоназор, било које природе он био укључујући и религиозну, може у потпуности да осмисли људску стварност.

Али, да се вратимо још за тренутак, карактеристикама транзиционих друштава. Прва од њих је несигурност. Транзициона друштва су несигурна друштва. Људи не знају шта ће се десити сутра, у смислу њихове свакодневице. Да ли ће остати на послу, хоће ли, уопште, бити посла, хоће ли моћи да отшколују децу, шта ће бити ако се разболе итд. Све је непредвидљиво. То осећају и наша деца, а то осећате и ви. Реакције на несигурност су врло различите. Једна од њих, која је шаблонски раширена и честа не само међу хришћанима, јесте бег из садашњости, са образложењем да је у прошлости све било идеално или макар боље него што је данас. Хришћани, на тај начин, чак и несвесно постају апологете прошлих времена, традиционалних друштвених система, хомогеног друштва, те, тако, стају на страну противника модерног друштва. Ја бих се, овде, усудио да вас замолим, да тако нешто никако не чините! Историја се не може вратити, ма колико замишљали да су нека друштва (византијско, античко…) била идеална. Узалуд сва наша носталгија! Негативна последица оваквог става јесте то да нас деца неће слушати јер немамо да им кажемо ништа од онога што се односи на њихов конкретан живот и на њихове проблеме. Она могу бити знатижељна и вољна да чују нешто о одређеном историјском периоду али то суштински не утиче на њихов живот. Одредица „носталгичари прошлости“, каквима нас понекад представљају у јавности, не сме да буде наша карактеристика, а то треба да препознају и наша деца. Никада не може бити спорна чињеница да се хришћанство ослања на историју. Када говоримо о Богу, о оваплоћењу и сл., говоримо о историјским догађајима и о њиховом тумачењу. Говоримо о догађајима који формирају историју спасења. Исто тако се треба односити и тумачити и различите, до сада нама познате, друштвене формације. Али, смисао историје није враћање. Смисао и циљ нашег постојања је у будућности. Унесите ту динамику ишчекивања Царства Небеског и у ваше односе са децом. Историја се није зауставила. У том смислу треба афирмативно посматрати садашњу епоху и савремено друштво. Оно је простор наше хришћанске одговорности и нашег хода ка Царству. Према њему се треба трезвено односити, као према епоси која, у односу на претходну, има и своје предности и своје мане јер свака историјска епоха има и своје добре и своје лоше стране. А идеалних епоха нити је било нити ће бити. То би бар нама, хришћанима, требало да буде кристално јасно. Сви они који остану, тј. покушају да остану, у прошлости, осуђени су на нестајање из живота у виду „музејских експоната“ прошлих времена. Такав став према вери не сме бити и наш став.

Друштво знања или друштво вредности?

Да пређемо сада на ваше конкретно школско окружење и опште циљеве образовног процеса. Запитајмо се да ли се можемо сложити око дефинисања тог циља? Сматрам да би циљ образовања требало да буде вођење појединаца и целог друштва ка Добру, а нама је потпуно јасно шта и Кога подразумевамо под тим.

Међутим, неразрешена дилема нашег школства је да ли образовни процес тежи формирању друштва знања или друштва вредности. Врло често се дешава да је образовни процес готово у потпуности усмерен ка друштву знања, а не ка друштву вредности, ка појединцу који, у најбољем случају, барата информацијама али који се тешко сналази у области чак и основних људских вредности. Друштво у транзицији му у томе ни мало не помаже јер оно само има недоумице управо у погледу вредности. Нама данас није потпуно јасно, тј. тешко нам је да се сложимо, шта је добро, а шта је лоше. Но, ствари ће доћи на своје. Ниједно друштво не може за дуго времена да буде у дилеми око кључних вредности. Равнотежа ће се пре или касније успоставити. Али то може да се деси мимо или независно од нас. У једном тренутку будуће стабилизације вредности у друштву може се показати да хришћани забављени својим унутрашњим проблемима, нису дали допринос том процесу и да су се неке нове вредности стабилизовале мимо хришћанства.

Предупређујући један такав развој догађаја, треба да се потрудимо да урадимо оно што и јесте нераскидиви део катихизације – да васпитавамо децу за вредности.

Независно од наше сагласности о циљевима образовног процеса – знање или вредности или обоје, постоји нешто у наставном процесу што бисмо могли назвати скривеним курикулумом. Другим речима, кад год уђете у разред и затворите врата за собом, ви утичете на децу, хтели то или не, па чак и ако чврсто одлучите да не желите да им пренесете никакве вредности. То се не може избећи. А што се тиче вере, тј. наше конкретне ситуације, на децу можемо утицати само аутентичношћу наше сопствене вере. Заиста је јако битно да вероучитељ не преноси само информације везане за хришћанство, него да деци преноси и своје искуство. Разлог је, како смо поменули, у потпуној упитности свега у нашем времену. Сви, па и деца, проверавају свачије ставове, па и ставове вероучитеља. Како је хришћанство само једна од животних опција ако се не излаже аутентично мале су шансе да дете прихвати баш ту опцију.

Неке од вредности савременог друштва

Да се позабавимо надаље, појединачним вредностима савременог друштва. Једна од њих, преузета из сфере економије, коју деца врло рано усвоје јесте такмичарски дух, односно дух конкуренције. Ситуација конкуренција и борбе за животне позиције може у човеку да покрене многе добре, па чак и скривене снаге, могућности и таленте. Међутим, такмичарски дух има и своју негативну страну, уколико животни успех доживљавамо као победу над другим јер „на врху“ нема места за све већ само за „најбоље“. У том случају неизоставно и по сваку цену треба бити бољи од других јер је мало оних који остварују пожељни животни циљ који се састоји у томе да буду лепи, успешни, богати, познати, здрави, срећни. Глумци, забављачи, музичари и спортисти представљају иконе животне успешности. Пред вероучитељем је, дакле, врло крупан проблем: како деци говорити о Христу ако се она од почетка усмеравају ка другачијем разумевању животног успеха и животних вредности. Проблем има два аспекта. Најпре, сам Господ Исус Христос се никако не уклапа у представљену схему. Први је Он животно „неуспешан“, остављен и разапет, без иједног од поменутих атрибута животне среће. Други аспект проблема је de facto друштвена ситуација у којој је мало успешних, а много животних „looser“-a, према понуђеним критеријумима среће. А онај ко није успео у животу, ко нема довољно новца, ко нема довољно знања, ко себи не може да приушти одређени животни стандард, тај је заиста животни лузер. И како ће онај који жарко жели да „успе“ уопште моћи да прихвати Христа, а да Га не доживи као неправедног Бога, који једнима даје, а другима не?

Прочитајмо део из једног малог чланка из „Политике“ од прошлог лета (2011.), који се односи на скорашње немире у Енглеској: „Тек се назиру контуре портрета вандала осветљених ових дана ватром на Британском острву. Тај дечко (има и девојака али много мање) не мора да буде из Лондона, или из Манчестера. Он нема нацију. Може се појавити у Београду или у Лиону, у Ђенови или у Хамбургу. Носи капуљачу. Прекрива лице марамом. Куца на Blackberry-ју, или на неком другом типу мобилног телефона као да је професионални дактилограф. Зна време и место кад нови тип „Nike“ патика стиже у продају. Он не напада самопослуге, сем ако му се не нађу на путу. Не треба му хлеб, а још мање млеко. Дакле, главна мета у општини Хакни су продавнице са мобилним телефонима, као и радње са спортском одећом и обућом – фирмирана роба… Главна погонска снага бунтовника двадесет првог века јесте фрустрација зато што немају пара да купе оно што многи други већ имају… Како можеш да изгубиш веру у ред и закон, у морал, сарадњу и солидарност, у сврху битисања, а да тако чврсто верујеш у „Nike“ дуксерицу или у плазма телевизор!?“ Овом опису одговара и приличан број наше деце. То је друштвени контекст у коме живимо али у коме се одвија и црквена катихизација. Врло би погрешно било сматрати да су ово већ много пута у историји виђени знаци атеизма. А ради се заправо о специфичном и постмодернистичком саморазумевању данашњег човека. У његовом свету и друштвеном контексту који ствара и те како има места за религиозност али за специфичном врстом и типом религиозности коју називамо „new age“ или алтернативна религиозност. То је тип религиозности који је примерен савременом човеку и који се формира од седамдесетих година прошлог века. То нам даје за право да закључимо да савремени човек није нерелигиозан, и још општије да човек никада није био нерелигиозно биће. Све анкете и истраживања у свету показују врло висок степен религиозности – скоро деведесет процената у свим друштвима. Међутим, та религиозност није исто што и традиционална религиозност. Према томе, катихизација ако желимо да буде успешна, не може бити иста као пре сто или двеста година, она мора да узме у обзир поменуте чињенице о друштвеним променама али и променама у типу религиозности.

Карактеристике савремене религиозности

Карактеристика религиозности данашњег времена је заокупљеност сопственом личношћу. Савремени човек, па самим тим и савремено дете, крајње је нарцисоидно и заокупљено сопственом земаљском срећом. Верујем да сви имате проблема кад говорите деци, нпр. о Царству небеском а у дечијим очима читате мисао: „Дај ти мени сада, а пусти то шта ће бити! Хоћу сада! Хоћу овај живот да проведем на најбољи могући начин, онако како замишљам да га треба провести…“. Савремено дете хоће да ужива свој живот, да буде здрав, да што дуже буде млад и безбрижан, да буде леп и да удобно живи. Али исти такво дете, а и одрастао човек, хоће да верује уколико је могуће да веру прилагоди поменутим животним циљевима.

Ово је кључна и најопаснија тачка у процесу катихизације. Хоћемо ли ми нашу веру да прилагодимо потребама и тежњама савременог детета и савременог човека или ћемо да останемо, или да се трудимо да останемо аутентични хришћани, под условом наравно, да знамо шта је то аутентични хришћанин. Велика је разлика између некритичког прихватања духа света и прилагођавања његовим захтевима и прихватања, у љубави и са расуђивањем, савремене епохе у циљу њеног преображавања. У циљу да друштво у коме живимо буде бар за нијансу хуманије и лепше место за живот и сада и у будућности. О сатанизацији и одбацивању савремености не желим ни да говорим јер то није хришћански став.

Као илустрацију за наведени став искористићу наше савремено разумевање здравља. Здравље је свакако врло важно свакоме од нас али је оно и стање од пресудног значаја за савременог човека зато што је предуслов земаљске среће. Услед некритичког и неаутентичног тумачења вере може да нам деси да се наша вера у спасење окрене у религију здравља која је свима разумљива и одлично се уклапа у велику индустрију „производње“ здравља.

Друга илустрација је потреба савременог човека да се забавља и да све претвара у забаву. Није другачије ни са религијом. И она треба да буде у функцији забаве. Готово сваке дневне и периодичне новине имају неку врсту хороскопа. При том је мало људи који заиста верују да им је будућност записана у звездама, али, опет, доста велики проценат људи чита хороскоп из забаве.

Уколико савремени човек жели да се забавља, жели да лепо и у здрављу проведе свој живот, како ћете да му говорите о патњи, крсту и смрти? Како ћете му говорити о аскези? Оно што је опасност коју сам поменуо је да и хришћанство представимо у new age кључу, да је то вера радости, среће и задовољства, да не постоји патња, да смрт није побеђена већ да она и не постоји и представља прелазак у бољи и вечни живот. Болест и старост су, такође, појмови које савремени човек не жели да чује или да о њима разговара. Стари су негде изван живота, све више у старачким домовима, болесни су у болницама, смрт се не дешава овде и нама, већ негде на неком другом месту. А опет је све то део живота и ми не можемо да веру озбиљно преносимо деци, а да не поменемо све фазе људског живота.

Васпитање за хришћанске вредности

Желео бих да се, закључујући, вратимо на хришћанске вредности и да се запитамо које би, од читавог спектра, могле да буду оне за којима савремени човек често у потаји жуди и које би могле да му испуне срце, а што не успева духу „овога света“. Насупрот менталитету успеха и такмичења какав влада у савременом друштву и који ствара победнике и губитнике можемо да предложимо деци визију и напор у изградњи друштва солидарности. Појам солидарности све више и више налази своје место у теолошком речнику и поприма, између осталих, и хришћанска обележја.

Не мора људско друштво неизоставно да буде такмичарско. Ми га таквим чинимо, а оно може бити и друштво солидарности. При томе не мислим на целокупно друштво јер би то спадало у сферу утопије али мислим на мале заједнице, мала острвца солидарности каква би требало да буду наше парохије и да тако буду и пример за шире друштво и места наде. Формирање таквих заједница али и васпитавање за њих спада у домен хришћанске одговорности како клира тако и катихета.

Мислим да вама образлагати теолошко утемељење овог става није потребно. Једина чињеница на коју вам скрећем пажњу је новост Христове поруке - да се Бог открива у ближњему. Да не можемо, дакле, ићи директно ка Богу, већ пут ка Богу води преко ближњега, да се заједно са њим спасавамо и стојимо пред Господом. У литератури се појам хришћанске солидарности разликује од предањског појма љубави према ближњем. Солидарност се означава и као истрајно залагање хришћана за све оне који су на било који начин угрожени. Она има у савременом друштву изразито друштвену димензију.

Још једна вредност на коју бих желео да скренем пажњу, за коју исто тако сматрам да је важна и компатибилна данашњем времену и у духу је солидарности је обраћање пажње на друштвено маргинализоване групе. Већ више пута сам поменуо такмичарски дух овог времена који ствара мали број животних добитника и велики број губитника, али нисам поменуо оне људе који никако не могу да се укључе у то такмичење, који су од почетка из њега искључени, а то су различите категорије друштвено маргинализованих и хендикепираних људи. То су „мала Христова браћа“ са којима је Господ провео време свог земаљског живота, како читамо у Јеванђељима, и нама ставио на душу да се о њима старамо. Развијати осетљивост и солидарност са „малима“ је хришћанска вредност коју треба деци преносити. Господ није са силницима овога света већ са „малима и немоћнима“. Мислим да је то простор где Црква и те како може да да допринос стабилизацији друштва и што би било признато и од стране самог тог друштва, макар оних искрених, да на тај начин Црква остварује и одређену друштвену мисију.

У свом излагању сам се определио само за ове две вредности. Избор је могао да буде и другачији али, ипак, сматрам да су ове вредности важне за данашње време и за допринос који Црква, а са њом и веронаука може да да садашњем нашем друштву. Да поновим, једна је изграђивање и залагање за друштво солидарности, а друга, обраћање пажње на маргинализоване друштвене групе које немају никакву шансу у овој суровој животној утакмици каква нам се намеће.

Захваљујем вам се на пажњи.